Page 133 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

салона, којем се светлост одбијала само на његовом великом портрету који је скоро био
израђен и висио више дивана; па по њеном кабинету, где су гореле две свеће осветљавајући
слике њених рођака и пријатељица, и лепе, њему одавно и добро познате ситнице на њеном
столу за писање. Кроз њену собу он је долазио до врата собе за спавање, и опет се враћао.

На сваком одсеку своје шетње, а нарочито на паркету осветљене трпезарије, он је застајао
и говорио себи: »Јест, то се мора решити и прекинути, морам изложити своје гледиште своју
одлуку.« И враћао се натраг. »Али шта да кажем? Какву одлуку?« говорио би одмах затим у
салону, и није налази одговора. »Најзад - питао је себе пре него што ће скренути у њен

кабинет - шта се десило? Ништа. Она је с њим дуго разговарала. Па шта онда? Мало ли с ким
може жена у друштву разговарати? И затим, бити љубоморан значи понижавати и њу себе«,
говорио је улазећи у њен кабинет, али та мисао, која је некад за њега тако претезала, није сад
претезала нити што значила. И он се од врата собе за спавање опет окрете натраг салону; али
чим би ушао у мрачан салон, неки му је глас говорио да то није тако, и, кад су и други већ

опазили, значи да има нечега. И опет је себи говорио у трпезарији: »Јест, то се мора решити
и прекинути, и морам изнети свој поглед на то...« И опет је, у салону, пре него што ће
скренути, питао себе: како да реши?
И затим је питао себе: шта се догодило? И одговарао је: ништа, и сећао се да је љубомора

ниско осећање које понижава жену; али у салону је опет долазио до уверења да се нешто
догодило. Мисли су му као и тело описивале потпун круг, не налазећи ништа ново. Он то
опази, протрља чело и седе у њен кабинет.

Ту, гледајући у њен сто на којем се налазио упијач с дршком од малахита и започето
писамце, мисли му се одједном изменише. Он поче мислити о њој, о ономе шта она мисли
осећа. Први пут он живо представи себи њен лични живот, њене мисли, жеље, и помисао да
она може и мора имати свој засебни живот, учини му се тако страшна, да похита да је одагна.
То је била она пучина у коју га је било страх да погледа. Да се пренесе мишљу и осећањима у
друго биће, то је био душевни посао непознат Алексију Александровичу. Он је сматрао да је

такав душевни рад само штетно и опасно маштање.
»И најгоре је то - мислио је - што се баш сад, кад мој рад прилази крају (мислио је о

новом закону с којим је гледао да продре), кад ми је потребан мир и душевна јачина, сад се
на мене сваљује тај бесмислени немир. Али шта да радим? Нисам од оних људи који подносе
узбуђења и немире, а немају снаге да, им у очи погледају.«
- Морам о томе размислити, одлучити се, и одбацити то - рече гласно.

»Питање о њеним осећањима, о томе шта се догађало, и шта се још може десити у њеној
души, то се мене не тиче, то је ствар њене савести и припада религији«, рече у себи,

осећајући олакшање услед сазнања да је нашао онај законски одељак којем је припадала та
нова околност.
»Дакле - рече Алексије Александрович у себи - питање о њеним осећањима, и тако даље,

то су питања њене савести која се мене не могу тицати. А моја је дужност јасно одређена.
Као старешина породице ја сам личност која треба да је руководи, и зато сам донекле
одговоран; ја морам указати на опасност коју видим, морам опоменути, па чак употребити и
власт. Ја јој то морам рећи.«

И у глави Алексија Александровича сложи се сад јасно све оно што ће рећи жени.
Размишљајући о томе шта ће јој рећи, он зажали што ради домаћих ствари мора узалуд