Page 130 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Али кнегиња Бетси није могла да трпи тај његов тон, sneering [58] , како га је она
[59]
називала, и као паметна домаћица поведе озбиљан разговор о општој војној обавези .
Алексија Александровича одмах занесе разговор, и он поче озбиљно брани нову уредбу пред

кнегињом Бетси која ју је нападала.
Вронски и Ана седели су и даље покра малога стола.

- Постаје већ непристојно - шану једна дама показују очима на Карењину, Вронског и
Карењина.

- Аха, а шта сам вам говорила - одговори Анина пријатељица.

Али не само те даме, него и сви који су били у салону, чак кнегиња Мјахкаја и Бетси
погледали су неколико пута у оне што се беху одвојили од општег круга, као да им је он
сметао. Само Алексије Александрович не погледа ниједанпут на ту страну, не даде се
прекинути у започетом интересантном разговору.

Приметивши да сви присутни осећају непријатност, кнегиња Бетси подметну на своје
место друго лице да слуша Алексија Александровича, а она приђе Ани.

- Ја се увек дивим јасном и тачном излагању вашега мужа - рече. - И најтрансцендентнији
појмови [60] постају ми јасни кад он њима говори.

- О, да - рече Ана, сијајући сва од срећног осмејка и не разумевајући ни речи од онога што
јој је говорила Бетси, приђе великом столу и умеша се у општи разговор.

Алексије Александрович поседе једно пола сата, зати приђе жени и понуди је да заједно
иду кући, али она, не гледајући га, одговори да ће остати да вечера. Алексије Александрович
се поклони и изиђе.

* * *

Стари дебели Татарин, кочијаш Карењине, у сјајном огртачу од мушеме, с муком је

задржавао прозеблог левог зеленка који се пропињао пред улазом. Лакеј је стајао крај
отворених излазних врата.
Ана Аркадијевна је откачивала малом руком чипке у рукаву које се беху закачиле за копчу
на бунди, и сагнуте главе слушала с усхићењем шта јој говори Вронски који ју је пратио.

- Ви нисте ништа рекли; и узмимо да ја ништа и не тражим - говорио је он - али ви знате
да мени не треба пријатељство, за мене је могућна само једна срећа у животу, она реч коју ви

не волите... а то је, да, љубав...
- Љубав... - понови она тихо, у исто време кад откачи чипку одједном додаде: - ја зато и не
волим ту реч што она за мене одвећ много значи, много више него што ви можете схватити - и

она му погледа у лице. - Довиђења!
Пружи му руку, и брзим, еластичним кораком прође поред вратара нестаде у колима.

Њен поглед, додир њене руке, опекоше га. Он пољуби свој длан на месту где га је она
додирнула, и оде кући срећан, свестан да је ове вечери пришао циљу ближе него за последња
два месеца.