Page 135 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

IX

Ана је ишла погнуте главе и играјући се кићанкама башлике. Све јој је лице сијало, али то
сијање није показивало радост - оно је подсећало на страшан сјај пожара у тамној ноћи.
Угледавши мужа, Ана подиже главу и осмехну се, као да се буди.

- Зар још ниси легао? Чудо то! - рече, скиде башлику, и не заустављајући се оде даље у
собу за облачење. - Време је већ, Алексије Александровичу - говорила је иза врата.

- Ана, треба да говорим с тобом.
- Са мном? - рече она изненађено, и изиђе и погледа га. - Шта ли је то? О чему то? -

упита, пошто седе. - Е, дела да разговарамо, кад је тако потребно. А боље би било да се
спава.
Ана је говорила што јој је на уста долазило, и слушајући себе чудила се својој
способности да лаже. Како су обичне, природне биле њене речи, и како су личиле на то да јој

се просто спава! Осећала је да је обучена у непробојан панцир лажи. Осећала је да је нека
невидљива сила помаже и одржава је.

- Ана, ја те морам опоменути - рече он.
- Да ме опоменеш? - рече Ана. - Због чега?

Гледала је тако обично, тако весело, да човек који је не би познавао, као што ју је муж
познавао, не би могао приметити ништа неприродно ни у звуку ни у смислу њених речи. Али
њега, који ју је познавао, знао да она уочава и тражи узрока кад би он легао само пет минута

доцније, за њега, који је знао да она сваку своју радост, пријатност или бол прво њему каже,
- за њега је значило много: видети да она неће да зна за његово расположење, нити хоће о
себи речи да каже. Он је видео да се њена душа, која је за њега увек била отворена, сада
затворила. И не само то, по њеном тону је осетио да се она не снебива због тога, већ као да
му отворено каже: јест, затворила се, и то тако мора бити и у будуће. Он је сад осећао што би
осетио човек који се вратио кући и нашао кућу закључану. »Али можда ће се кључ још наћи«,
мислио Алексије Александрович.

- Хоћу да те опоменем због тога - рече он тихо – што из несмотрености и лакомислености
можеш дати свету повода да оговара. Твој одвећ живи разговор данас са грофом Вронским (он

чврсто, и мирно отежући изговори то име) покренуо је пажњу.
Он је говорио и гледао у њене насмејане, и сада страшне за њега очи, јер у њима није
могао више ништа прочитати, осећао да говори узалуд, у ветар.

- Ти си увек такав - одговори она као да га није разумела, а од свега што је рекао намерно
разумела само последње. - Час ти је криво што сам нерасположена, час ти је криво што сам
весела. Било ми је пријатно. Вређа ли те то?