Page 136 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Алексије Александрович се трже и укрсти прсте за кврцање.

- Ах, молим те, не пуцај прстима - ја то тако не волим рече она.
- Ана, јеси ли ти то? - рече Алексије Александров тихо, савладавши се и спустивши руке.

- Али шта је све то? - рече она с искреним и комичним чуђењем. - Шта би ти хтео од
мене?

Алексије Александрович поћута и протрља руком чело и очи. Он виде: уместо онога што
је хтео да учини, то јест, опомене жену да не прави погрешке пред светом, он се и нехотице
узбуђивао због онога што се тицало њене савести, борио се с некаквом замишљеном
препреком.

- Ево шта хоћу да ти кажем - настави он хладно и мирно - молићу те да ме саслушаш. Као
што већ знаш, ја сматрам да љубомора вређа и понижава, и никад нећу себи допустити да се
руководим тим осећањем; али има извесна граница пристојности преко које се не сме

некажњено прећи. Данас, нисам ја то опазио, али судећи по ономе какав је утисак добило
друштво мислим да су сви приметили да се ниси понашала како је требало.
- Одлучно ништа не разумем - рече Ана слежући раменима.

»Њему је свеједно - помисли у себи - али у друштву су опазили, и то га узнемирава.« -
Теби није добро, Алексије Александровичу - додаде она, устаде и хтеде поћи вратима; али он

се помаче као желећи да је задржи.
Лице му је било ружно и мрачно, какво Ана никад није видела. Она застаде, и забацивши
главу уназад и у страну поче брзо вадити укоснице.

- Дакле, слушам, шта има даље - рече мирно и подругљиво. - И слушам пажљиво, јер бих
хтела да разумем у чему је ствар.

Говорила је и чудила се сама природном, мирном и сигурном тону којим је говорила, и
речима које је бирала.

- Ја немам права да улазим у подробности твојих осећања, и уопште сматрам да је то
бескорисно, па чак и штетно - рече Алексије Александрович. - Претурајући по души ми често
ишчепркамо оно што би тамо незапажено лежало. Твоја осећања - тичу се само твоје
савести; али ја сам дужан и пред тобом, и пред собом, и пред богом, да ти укажем и на твоје
дужности. Наш је живот везан, и везали су га не људи, него бог. Само преступ може

раскинути ту везу, а такав преступ повлачи за собом казну.
- Не разумем ништа. Ах, боже мој, баш као за инат, спава ми се! - рече она пипајући брзо
по коси и тражећи заостале укоснице.

- Ана, за име божје, не говори тако - рече он благо. - Можда се ја варам, али веруј да оно
што говорим, говорим исто толико због себе колико и због тебе. Ја сам твој муж, и ја те

волим.
У тренутку лице се њено опусти, ишчезе са њега подругљив изглед; реч волим опет је
узнемири. Она помисли: »Воли? Зар он може волети? Да није чуо да постоји љубав, никад
не би употребио ту реч. Он не зна шта је љубав.«

- Алексије Александровичу, ја те, збиља, не разумем рече она. - Буди јаснији, реци шта
налазиш...

- Чекај, допусти да довршим. Ја те волим. Али ја не говорим о себи; у овом случају, главна