Page 137 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

су лица - наш син и ти сама. Понављам, лако може бити да ће ти се моје речи учинити
савршено непотребне и неумесне; можда су резултат моје заблуде. У том случају молим те да
ми опростиш. Али ако осећаш да моје речи имају ма и најмањег основа, ја те молим,
размисли, и, ако ти срце говори; реци ми...

Алексије Александрович, и не опажајући то, говорио је сасвим друго од онога што је
припремао.

- Немам шта да кажем. А и... - рече она одједном брзо и једва задржавајући осмејак -
богами, време је да се спава.

Алексије Александрович уздахну, и не рекавши ништа оде у собу за спавање.
Кад она уђе у собу за спавање, он је већ био легао. Усне му беху строго стиснуте, а очи

нису гледале у њу. Ана леже у своју постељу очекујући да он опет почне разговор. И бојала се
тог разговора и желела га је. Али он је ћутао. Она је дуго чекала непомично лежећи, и већ и
заборави на њега. Мислила је на другог, видела га је, и осећала да јој срце при тој мисли
бурно куца и да је препуно преступне радости. Одједном, зачу мирно и одмерено шиштање
кроз нос. У првом тренутку, Алексије Александрович као да се уплаши од тог шиштања, и

застаде; одахну двапут, па се онда зачу ново мирно и одмерено шиштање.
- Доцкан, доцкан је већ - прошапта Ана осмејкујући се. Дуго је лежала непомично,
отворених очију, чији сјај, чинило се, види у мраку она сама.