Page 139 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XI

Што је целе године било за Вронског једина жеља у животу, која је стала на место свих
ранијих жеља; што је за Ану би немогућна, ужасна али утолико већма бајна машта о срећи –
та жеља била је задовољена. Блед, са дршћућом доњом вилицом стајао је он пред њом и
молио је да се умири, не знајући ни сам због чега и како.

- Ана! Ана! - говорио је дршћућим гласом. - Ана, за име божје!...

Али уколико је он гласније говорио, утолико је она ниже обарала своју некад поноситу,
веселу, а сад постиђену главу, сва се повијала и падала с дивана на којем је седела, на под,
пред његове ноге; и пала би на ћилим да је он није придржао.

- Боже мој! Опрости ми! - јецала је она притискујући његове руке себи на груди.
Ана се осећала толико грешна и крива, да јој је остајало само да се понижава и моли за
опроштење; а у животу, од сада, осим њега никога више нема, тако да је сад баш њега и

молила за опроштење. Гледајући у њега она је физички осећала своје понижење, и ништа
више није могла говорити. Он пак, осећао је оно што мора осетити убица кад види лешину
коју је лишио живота. Та лешина, лишена живота, била је њихова љубав, први период њихове
љубави. Било је нечег ужасног и одвратног у успоменама на оно за шта је плаћено овом
страшном ценом стида.

Стид пред својом духовном разголићеношћу гушио је њу, и прелазио и на њега. Али, без
обзира на сав ужас убичин пред лешином убијеног, треба сад сећи на комаде, и крити то
тело, треба се користити оним што је убица задобио убиством.

И као што убица крвнички, тобож са страшћу напада на лешину, вуче је и сече, тако је он
покривао пољупцима њено лице и рамена. Она га је држала за руку и није се мицала. Да, ти
пољупци, то је оно што је купљено по цену овога стида. Јест, и ова рука, која ће бити увек

моја - то је рука мога саучесника. Она подиже ту руку и пољуби је. Он клече и хтеде да јој
загледа лице, али она је крила лице не говорећи ништа. Најзад, као да се савладала, подиже
се и одгурну Вронског. Лице јој беше све исто лепо, али утолико више јадно.

- Све је свршено - рече она. - Ја ничега више немам, осим тебе. Упамти то.
- Не бих могао не памтити оно што је мој живот. За тренутак те среће...

- Каква срећа! - рече она с одвратношћу и ужасом, и тај ужас и нехотице пређе и на њега. -
Ако бога знаш, ни речи, ни речи више. Она брзо устаде и одмаче се од њега.

- Ни речи више - понови она, и с чудноватим за њега изразом хладног очајања на лицу,
растаде се с њим. Осећала је тога тренутка да не може речима исказати осећање стида,
радости и страха пред ступањем у нов живот, и није хтела говорити о томе и чинити
бљутавим то осећање речима које нису тачне. Али и доцније, и другог и трећег дана, она не