Page 140 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

само да не нађе речи којима би исказала своја сложена осећања, него није налазила ни мисли
којима би могла сама у себи обухватити оно што јој је било у души.

Говорила је себи: »Не, сад не могу о томе мислити, доцније ћу, кад будем мирнија.« Али
тај мир у мислима никад није долазио; кад год би замишљала шта је учинила, и шта ће бити с
њом, и шта треба да ради, обузимао ју је страх, и она је гонила од себе те мисли.

- Доцније, доцније - говорила је - кад будем мирнија. Зато јој се у сну, кад више није
владала својим мислима, положај њен привиђао у свој ружној разголићености својој.

Један сан мучио ју је скоро сваке ноћи. Сањала је да су обојица њени мужеви, и да је
обојица обасипају нежностима. Алексије Александрович плаче, љуби јој руке и говори: како
је сад добро! И Алексије Вронски је ту, и он је такође њен муж. А она, чудећи се зашто јој се
то пре чинило немогућним, објашњава им, смејући се, да је све много простије, и да су сад
обојица срећни и задовољни. Тај сан ју је давио као мора, и она се будила са ужасом.