Page 141 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XII

Још одмах по повратку из Москве, кад би се Љевин трзао и црвенео сећајући се како су га
срамно одбили, говорио би себи: »Исто сам тако црвенео и трзао се сматрајући да је све
пропало кад сам добио јединицу из физике, и имао да останем на другом курсу
универзитета; исто сам тако сматрао да сам пропао кад сам рђаво свршио сестрин посао који
ми је био поверен. И, шта је било? Сад, кад су прошле толике године, ја се сећам тога, и

чудим се како ме је то могло огорчавати. Исто ће тако бити и с овом невољом. Проћи ће неко
време, и ја ћу и према том постати равнодушан.«
Али прођоше три месеца, а он не постаде равнодушан према томе, и исто га је онако
болело и сад, кад се тога сећао, као и првих дана.

Није се могао умирити, јер он, који је тако дуго сањао о породичном животу, који је
осећао да је за њега сазрео, ипак ето није ожењен, и даље је него икад од женидбе. Болно је

осећао он, као што су осећали и сви који су око њега живели, да није лако човеку његових
година бити сам.
Сећао се како је једном, пред полазак у Москву, казао своме сточару Николају, наивном

сељаку с којим је волео да разгова »Чујеш, Николаје! хоћу да се женим«, и како је Николај то
одмах потврдио, као ствар у коју се не може ни сумњати: »Време вам је већ одавно,
Константине Дмитричу.« Али женидба је сад њега била даље него икад. Место је било
заузето; и ако би у мислима, ставио на њено место коју познату девојку, осећао је да је то
потпуно немогућно. Осим тога, кад год би се сетио како је био одбијен, и какву је улогу при
том играо, обузимао га стид. Ма колико говорио себи да он ту није нимало крив, та

успомена, наравно с другим исте врсте срамним успоменама, гонила га је да се трза и
црвени. У његовој прошлости, као у прошлости свакога човека, било је тренутака кад је
рђаво поступао, због чега би требало да га савест гризе; али ниједна успомена на рђаве
поступке није га толико мучила као ове, та незнатне, али срамне успомене.

Те ране нису никако зарастале. И, упоредо с оним успоменама, стајаше сад и ова да су га
одбили, и ставили у немио положај у каквом је морао бити оне вечери у очима других људи.
Ипак, време и рад чинили су своје. Тешке успомене све су више бивале заклањане
невидљивим за Љевина али значајним догађајима сеоског живота. Како која недеља, све се
ређе сећао Кити. Нестрпљиво је очекивао извешће да се она већ удала, или да се ових дана

удаје, и надао се да ће га такво извешће, као вађење зуба, потпуно излечити.
Међутим настаде пролеће, дивно право пролеће, без ишчекивања и варакања, једно од
оних ретких пролећа којем се радују и биље и животиње и људи. То дивно пролеће још више
узбуди Љевина, и учврсти га у намери да се одрекне свега ранијег, и да удеси, одлучно и

независно, самачки свој живот. Мада многе од ових планова с којима је био дошао на село,