Page 156 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- То могу - рече Рјабињин, седајући и одупирући се лактом о фотељу на један по њега
врло мучан начин. - Треба мало да попустите, кнеже. Грехота је. А новац је готов, коначно,
до последње копјејке, новац нећете чекати.

Љевин излазећи из кабинета пошто је оставио пушку у ормар, кад чу ове речи застаде на
вратима. - И тако сте му шуму бадава узели - рече он. - Доцкан је дошао к мени, иначе бих ја
одредио цену.

Рјабињин устаде, и ћутећи, с осмејком, погледа Љевина од пете до главе.

- Константин Дмитрич велика је тврдица - рече о смешећи се и обраћајући се Степану
Аркадијевичу - ништа од њега, коначно, не можеш ућарити. Куповао сам од њега пшеницу,
добре сам паре давао.

- Зашто бих вам поклањао своје добро? Нисам га нашао на путу, нити украо.

- Та, молим вас, у данашње време позитивно је немогућно украсти. Коначно, све је у
данашње време јавно, све је данас племенито и далеко од крађе. Ми смо говорили поштено.
Много цените шуму, нема се рачуна. Молим вас попустите штогод.
- Јесте ли свршили погодбу, или не? Ако сте свршили, нема више цењкања, а ако нисте

свршили - рече Љевин - онда ја купујем шуму.
Одједном, осмејак са лица купчева ишчезе. Грабљив суров израз расплину се по њему. Он

раскопча капут хитри коштуњавим прстима, показа се сељачка руска кошуља, прсник са
металним дугметима и ланац на сату. Брзо извади дебели стари новчаник.
- Изволите, шума је моја - рече, прекрстивши се брзо пружајући руку. - Узмите паре, шума

је моја. Рјабињин овако купује, не циганчи се за грош-два - рече мрштећи се и машући
новчаником.

- Да сам на твом месту, ја не бих тако хитао - реч Љевин.
- Забога - рече зачуђено Облонски - дао сам реч. Љевин изиђе из собе залупивши врата за
собом. Рјабињин гледајући у врата, с осмејком махну главом.

- Све је то младост, коначно, једна детињарија. Верујте, части ми, ја то купујем само ради
славе, да се зна да је Рјабињин а не неко други купио шуму од Облонског. А богзна да ли ћу
имати рачуна. Верујте богу. Молим вас, да напишемо уговор...

Кроз један сат, трговац уредно намести и закопча реденгот са уговором у џепу, седе у
своја чврсто окована кола и оде кући.

- Ах, та господа! - рече свом надзорнику.

- Баш како кажете! - одговори надзорник, додајући Рјабињину дизгине и намештајући
своју кожну кецељу. - шта би с куповином, Михаило Игњатичу?
- Хајде, хајде...