Page 155 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

дубок ум и могао...

- Да, да, дубок ум Рјабињинов може. Ниједан трговац неће купити шуму док дрвета не
изброји, осим ако му је дају бадава, као ти. Ја знам твоју шуму. Сваке године ловим по њој;
твоја шума вреди по пет стотина рубаља у готовом новцу, а он ти даје по две стотине, и то на
почек. Значи, поклонио си му тридесет хиљада.

- Ех, не заноси се - рече тужно Степан Аркадијевич. Зашто ми онда неко други није давао
више?

- Зато што се онај договорио с купцима; платио им да одустану од куповине. Ја сам са
свима тима имао посла, знам их добро. То нису трговци, него зеленаши. Они не иду тамо где
имају десет, петнаест процената, него чекају да купе рубљу за двадесет копјејака.

- Оставимо се тога. Ти си нерасположен!
- Ни најмање! - рече зловољно Љевин, кад су већ били близу куће.

Крај улаза су стајала кола чврсто стегнута гвожђем и кожом, са чврсто запрегнутим
урањеним коњем. У колима је седео једар, црвен и чврсто опасан надзорник, који је
Рјабињину замењивао кочијаша. Сам пак Рјабињин био је у кући, и дочека пријатеље у

предсобљу.
Рјабињин беше висок, мршав, средовечан човек, са брковима и обријаним истакнутим

подбратком, са избуљеним мутним очима. На себи је имао дугачак плави реденгот са
дугметима ниже леђа, и високе, набране на зглавковима и глатке на листовима чизме, поврх
којих је обуо велике каљаче. Он избриса марамом лице унаоколо, и поправивши реденгот,
који је и без тога стајао врло добро, поздрави са осмејком Љевина и Степана Аркадијевича,
пружајући руку Степану Аркадијевичу тако као да је хтео нешто да ухвати.

- А, дошли сте! - рече Степан Аркадијевич, пружајући му руку. - Врло добро!

- Нисам смео да не извршим наредбу, ваша светлости, мада је пут одвећ рђав. Целог пута
сам позитивно пешице ишао, али сам ипак дошао на време. Моје поштовање, Константине
Дмитричу, - окрете се Љевину гледајући да дохвати и његову руку. Али се Љевин намршти и
учини као да не види његову руку, и узе вадити шљуке из торбе.

- Изволели сте да се забављате ловом? А то, каква треба да птица? - додаде Рјабињин,
гледајући презриво у шљуке. - Сигурно је укусна. - И махну главом као да је хтео рећи да не
вреди клати вола због литре меса.

- Хоћеш ли у кабинет? - мрачно и намрштено рече Љевин на француском Степану
Аркадијевичу. - Пређите у кабинет и тамо преговарајте.

- Где год желите - с презривим достојанством рече Рјабињин, као да је тиме хтео дати на
знање да други могу наилазити на тешкоће при опхођењу с људима, али да за њега никад и
нигде нема тешкоћа.

Кад уђе у кабинет, Рјабињин се по навици обазре на све стране као да тражи икону, али
кад је нађе, не прекрсти се. Разгледа ормаре и полице с књигама, и са истом сумњом као и
над шљукама, махну главом као да опет хтеде рећи: не вреди клати вола због литре меса.

- Јесте ни донели новац? - упита Облонски. - Седите.
- За новац не брините. Дошао сам да се видимо и погодимо.

- О чему да се погодимо? Седите.