Page 185 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

и одмерено, онако како је он и замишљао, изви се отиснувши се од земље, предаде се јачини
инерције која је пренесе далеко иза рова, и у истом такту, без напрезања, истом ногом Фру-
Фру настави трчање.

- Браво, Вронски! - зачуше се гласови гомилице људи који су стајали код те препоне - он
је знао: гласови његовог пука и пријатеља; није могао не познати глас Јашвинов, али Јашвина
није видео.

»О, лепотице моја!« тепао је Вронски у мислима својој Фру-Фру, и ослушкивао уз то шта
се дешава позади. »Прескочио!« помисли он, чувши позади скок Гладијаторов. Остала је још
последња препона, ров од два аршина с водом. Вронски није ни мислио о њему, већ желећи
да далеко измакне као први, поче радити дизгинама кружно, по такту скока дижући и

спуштајући коњу главу. Осећао је да коњ трчи из последње резерве снаге; не само да су му
врат и рамена били мокри, него су дуж гриве, по глави и по оштрим ушима пробијале крупне
капље зноја, и коњ је дисао оштро и кратко. Али је знао да је та резерва снаге више него
довољна за растојање од две стотине хвати, колико је још било остало. Само по томе што је
осећао да је ближе земљи, и по нарочитој мекоти кретања Вронски је знао како је коњ много
појачао брзину. Ров прелете кобила као да га није ни опазила, прелете га као птица. Али у
исти час Вронски са ужасом осети да је, изоставши од коњског скока, и сам не знајући како

учинио рђав, неопростив покрет спустивши се на седло. Одједном се његов положај
промени, и он виде да се дешава нешто ужасно. Још не стиже да себи да рачуна о томе шта се
десило, кад већ поред њега промакоше беле ноге алатастог пастува, и Махоћин у брзом трку
пројури. Вронски је једном ногом додиривао земљу, а његов коњ се наваљивао на ту ногу.
Једва стиже да истргне ногу, кад коњ паде на бок тешко дишући, чинећи својим танким
ознојеним вратом узалудна напрезања да се дигне, копрцајући се на земљи крај његових ногу

као рањена птица. Незгодан покрет који је Вронски учинио сломио је коњу кичму. Али
Вронски је то разумео много доцније. Сад је видео само толико да се Махоћин брзо удаљава,
а да он, нихајући се, стоји сам на каљавој непомичној земљи, а пред њим, тешко дишући,
лежи Фру-Фру, и изгибајући к њему главу гледа га својим дивним очима. Не разумевајући још
шта се десило, Вронски је вукао коња за дизгине. Он се опет поче копрцати, као риба,
клапарајући крајевима седла, поисправи предње ноге, али како није био у стању да дигне и
сапи, затетура и опет паде на бок, Са бледим од ужаса унакаженим лицем и с дршћућом

доњом вилицом Вронски удари коња потпетицом у трбух и поче га опет вући за дизгине. Али
коњ се није мицао; са заривеним ноздрвама у земљу гледао је у господара својим речитим
погледом.

- Ааа! - јекну Вронски ухвативши се за главу.
- Ааа! шта сам учинио!... И изгубљена трка! И сопствена кривица, срамна, неопростива!

И овај несрећни, драги, упропашћени коњ!... Ааа! шта сам урадио!
Свет, доктор и помоћник, официри његовог пука трчали су к њему. На несрећу своју,

Вронски је осећао да је он био читав и неповређен. Коњ је сломио кичму, и било је решено да
га убију. Вронски није могао одговарати на питања, нити је могао с ким говорити. Окрете се,
и не погледавши капу која му беше слетела с главе, оде са хиподрома не знајући ни сам куда.
Осећао се несрећан. Први пут у животу осетио је врло тешку несрећу, која се не да
поправити, и чији је узрок он сам.

Јашвин са капом стиже га, допрати га до куће, и кроз пола сата Вронски дође к себи. Али