Page 199 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

другим тешким болесницима, којих је у бањи било много, и сасвим природно неговала и
њих. Та Рускиња, по опажањима Кити, није била никакав род мадам Штал, а у исто време
није била ни најмљена помоћница. Мадам Штал звала ју је Варењка, а остали звали су је »m-

lle Варењка«. Даље, Кити се интересовала посматрањем односа те девојке према госпођи
Штал, и према другим непознатим лицима. Кити је још, као што то често бива, осетила
необјашњиву симпатију према тој m-lle Варењки, и осетила је, по погледима којима су се
сретале, да се и она њој свиђа.

M-lle Варењки нису се могле одредити године; није била стара, али је уједно била као
неко створење без младости: могло јој се дати и деветнаест и тридесет година. Ако би се
гледало на њене црте, она је, без обзира на болешљиву боју лица, била пре лепа него ружна.
Била би и лепо развијена, да није имала сувише мршаво тело, и несразмерну главу према

средњем расту; али никако не би могла бити примамљива за мушкарце. Личила је на диван
цветић, још пун листића, али већ прецветао и без мириса. Затим, није могла бити
примамљива за мушкарце још и стога што јој је недостајало оно чега је Кити сувише имала -
притајеног огња живота и свести о својој примамљивости.

Чинило се да је Варењка увек заузета послом, у што се уосталом није ни могло сумњати,
и зато је изгледало да се она ничим другим и не може интересовати. Супротношћу према
Кити, она је баш особито привукла к себи Кити. Кити је осећала да ће у њој, у њеном начину
живота, наћи образац онога што је сама грчевито тражила: интересовање за живот,
достојанство живота - ван одвратних јој светских односа девојке према мушкарцима, који су

јој се сад чинили као срамна изложба робе која очекује купце. Уколико је Кити више
посматрала своју непознату пријатељицу, утолико се више уверавала да је та девојка баш
онакво савршено створење каквим ју је она замишљала, и утолико је више желела да се с
њом упозна.

Две девојке сретале су се по неколико пута дневно, и при сваком сусрету очи Китине
говориле су: »Ко сте ви? шта сте ви? Да ли је истина да сте ви оно дивно биће каквим вас ја
замишљам? Али, тако вам бога, не мислите - додавао је њен поглед - да ћу се ја наметати да
постанемо познанице. Ја просто уживам у вама и волим вас.« - »И ја вас волим, ви сте веома,
веома љупки. И још више бих вас волела, кад бих имала времена«, одговарао је поглед

непознате девојке. И збиља, Кити је видела да је Варењка увек заузета: или води децу руске
породице, или носи плед за болесницу и завија је, или се стара да разоноди неког
раздраженог болесника, или бира и купује некоме бисквите за кафу.
Убрзо по доласку Шчербацких, на јутарњој води, појавише се још два лица која обратише

на себе општу, али не пријатељску пажњу. То беху врло висок погрбљен човек, с огромним
рукама, у кратком, старом и не за њега кројеном капуту, са црним, наивним и у исто време
страшним очима; и рошава љупка жена, врло рђаво и неукусно обучена. Закључивши да су
ова два лица Руси, Кити је у својој уобразиљи почела већ да саставља о њима дирљив роман.

Али кнегиња, која је из Kurliste [75] видела да је то Љевин Николај и Марија Николајевна,
објасни Кити како је рђав човек тај Љевин, и сва маштања о тим лицима одмах ишчезоше. Не
толико што јој је мати то казала, колико зато што је то био Константинов брат, Кити се ова
лица одједном учинише веома непријатна. Тај Љевин је изазвао у њој, својом навиком да
тресе главом, несавладљиво осећање одвратности.

Чинило јој се да се у његовим великим страшним очима, које су упорно мотриле на њу,