Page 197 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

моје сумње неосноване, да је то смешно.«

Сад кад је над њим лебдело откриће свега, он ништа није тако желео као да му она,
слично ономе пре, подругљиво одговори да су његове сумње смешне и да немају основа. Тако
је страшно било оно што је знао, да је био готов поверовати чему било другом. Али израз
њеног лица, уплашеног и мрачног, није сад обећавао чак ни обману.

- Можебити да се ја варам - рече он. - У том случају молим да ми опростите.

- Не, ви се нисте преварили - рече она полако и очајно загледајући у његово хладно лице. -
Ви се не варате. Ја сам била, и не могу не бити очајна.
Ја слушам вас, а мислим о њему. Ја га волим, ја сам његова љубавница, ја не могу да
поднесем, ја се бојим, ја вас мрзим... Радите са мном шта хоћете.

И забивши се у угао кола она зајеца и покри лице рукама. Алексије Александрович не
мрдну нити промени правац свога погледа. Али цело његово лице одједном доби израз

свечане мирноће мртваца, и тај израз оста за све време вожње до летњиковца.
Кад су били већ близу куће он окрете главу к њој са истим изразом.

- Тако! Али ја тражим од вас да буду сачувани спољни знаци пристојности дотле - глас му
задрхта - док не предузмем мере које ће обезбедити моју част, и док вам их не саопштим.

Он изиђе из кола и поможе њој да сиђе. С обзиром на присутну послугу он се рукова с
њом, седе у кола и крену за Петроград.

Мало затим дође лакеј од кнегиње Бетси и донесе Ани писамце.

»Слала сам до Алексија да се известим о његовом здрављу, и он ми пише да је здрав и
неповређен, али је у очајању.«
- »Дакле, он ће доћи - помисли Ана. - Како сам добро учинила што сам мужу све казала.«

Погледа на часовник. Остало је још три сата; сећање на појединости последњег састанка
запали јој крв.

»Боже мој, како је светло!... Ово је страшно, али ја волим да видим његово лице и волим
ову фантастичну светлост... Муж! да... Но, хвала богу, кад је с њим све свршено.«