Page 196 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Опростите, кнегињо - рече он осмејкујући се учтиво али гледајући је право у очи - ја
видим да Ани није добро, и желим да пође са мном.

Ана се уплашено обазре, послушно устаде и спусти руку на мужевљеву руку.
- Послаћу некога к њему да се извести, па ћу ти јавити - шапну јој Бетси.

Излазећи из павиљона, Алексије Алексавдрович, као и увек, разговарао је с познаницима.
И Ана је морала, као и увек, да одговара и говори; али она није знала за себе, и ишла је као у

сну под руку с мужем.
»Да ли је повређен, или није? Да ли је све заиста тако било? Да ли ће доћи, или не? Да ли
ћу га видети данас?« мислила је.

И седе ћутке у кола Алексија Александровича, и ћутке изађоше из гомиле екипажа. Без
обзира на све што је видео, Алексије Александрович није допуштао себи да мисли о
стварном положају своје жене. Он је видео само спољашње знаке. Видео је да се она владала

неприлично, и сматрао је за своју дужност да јој то каже. Али му је врло тешко било да не
каже више него само то. Он отвори уста да јој примети како се неприлично понашала, и
нехотице рече сасвим друго.

- Како сви ми ипак имамо наклоности за те сурове призоре - рече он. - Ја примећујем...
- Шта? Не разумем - презриво рече Ана.

Он се осети увређен, и очас узе говорити оно што је и хтео.

- Морам вам рећи... - проговори.

»Почиње објашњење«, помисли она и обузе је страх.
- Морам вам рећи да сте се данас неприлично понашали - рече јој он на француском.

- У чему сам се неприлично понашала? - рече она гласно, нагло окрећући главу и
гледајући му право у очи, али не с оном веселошћу која нешто скрива у себи, него са
одлучношћу под којом је с муком скривала страх.

- Не заборављајте - рече он показујући на отворено прозорче према кочијашу.

Па се подиже и спусти стакло прозорчета.
- Шта сте нашли неприлично? - понови она.

- Оно очајање које нисте умели да сакријете при паду једног јахача.

Он је чекао: шта ће она одговорити; али она је ћутала и гледала преда се.

- Ја сам вас већ молио да се пред светом држите тако како ни зли језици не би могли
ништа рећи против вас. Било је време кад сам говорио о унутарњим односима; сад више о
њима не говорим. Сад говорим о спољним односима. Ви сте се неприлично понашали, и ја
бих желео да се то не понавља.

Она није чула ни половину његових речи; осећала је страх од њега, а мислила: да ли је
истина да се Вронски није повредио. Да ли су о њему говорили: да је неповређен, и да је коњ
сломио кичму? Она се само претворно подсмешљиво осмехну кад муж заврши, и ништа не
одговори, јер стварно није ни чула шта је он казао. Алексије Александрович поче тад
говорити смело; али кад јасно схвати о чему говори - страх који је она осећала, пређе и на

њега. Он виде њен осмејак, и необична заблуда прође кроз њега.
»Она се смеје мојим сумњама. Јест, сад ће ми рећи оно што ми је и онда говорила: да су