Page 202 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- M-lle Варењка? - радосно упита Кити.

- Да, да. Она се умеша, узе онога господина под руку и одведе га.
- Ето, мама - рече Кити матери - ви се чудите што се ја усхићавам њом.

Сутрадан, посматрајући своју непознату пријатељицу, Кити је уочила да се m-lle Варењка
и с Љевином и његовом женском већ налази у онаквим односима као и са другима својим

proteges. [78] Прилазила им је, разговарала с њима, била тумач жени која није говорила
ниједан стран језик.

Кити још више поче молити матер да јој допусти да се упозна с Варењком. И, ма колико
да је кнегињи било непријатно да учини први корак у жељи за познанством са госпођом
Штал, која се нечим као поносила - она распита о Варењки, сазнаде о њој појединости по

којима се могло закључити да не би било ничега ружног, мада и доброг мало, у том
познанству, те приђе Варењки и упозна се с њом.
Изабравши време кад њена кћи беше отишла на извор, а Варењка застала према пекари,
кнегиња јој приђе.

- Допустите ми да се упознам с вама - рече она смешећи се достојанствено. - Моја кћи је
заљубљена у вас - рече даље. - Ви ме можда не познајете. Ја сам...

- То је више него узајамно, кнегињо - журно одговори Варењка.

- Како сте добро дело учинили јуче нашем жалосном земљаку - рече кнегиња.

Варењка поцрвене.
- Ја се не сећам, чини ми се да нисам ништа учинила - рече.

- Како да не, ви сте спасли тог Љевина од непријатности.

- Јест, sa compagne [79] позвала ме је, и ја сам се постарала да га умирим; он је тешко
болестан, и незадовољан је лекаром. А ја сам већ навикла да негујем такве болеснике.

- Да, чула сам да живите у Ментону, са вашом тетком, чини ми се, m - me Штал. Ја сам

познавала њену belle - soeur.
- Не, није ми тетка. Зовем је maman, али нисмо род; она ме је васпитала - одговори

Варењка и опет поцрвене.
То је било тако просто речено, тако је љубак био поштени и искрени израз њена лица, да

је кнегиња разумела зашто је њена Кити заволела ову Варењку.
- А шта је са оним Љевином? - упита кнегиња.

- Он путује - одговори Варењка.

У тај час, сијајући од радости што се њена мати упознала с њеном непознатом
пријатељицом, Кити се враћала са извора.

- Ево, Кити, твоја велика жеља да се упознаш са m-lle...
- »Варењком« - смешећи се допуни Варењка - тако ме сви зову.

Кити поцрвене од радости и дуго је, ћутећи, стезала руку своје нове пријатељице, а та
рука није одговарала на стезање, већ је непомично лежала у Китиној руци. Рука није
одговарала на стезање, али је лице m-lle Варењке сијало тихим, радосним, иако донекле

тужним осмејком који је откривао велике, али лепе зубе.