Page 205 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Погледајте - рече пуковник гледајући кроз прозор - колико се света сакупило да вас
слуша.

Заиста, под прозорима беше се окупила велика гомила света.
- Врло ми је мило што вам ово чини задовољство - просто одговори Варењка.

Кити је с поносом гледала своју пријатељицу. Она се одушевљавала и њеном вештином и
њеним лицем, али се највише одушевљавала њеним држањем, тиме што Варењка очевидно

ништа нарочито не мисли о своме певању, и што је потпуно равнодушна према похвалама;
чинило се као да само пита: треба ли још да певам, или је доста?
»Кад бих то била ја - мислила је у себи Кити - како бих се ја поносила тиме! Како бих се
радовала гледајући ову гомилу под прозорима! А њој је сасвим свеједно. Њу побуђује само

жеља да не одрече, и да учини пријатност мами. Шта има у њој? Шта јој даде ову моћ да се
уздигне над свим, да буде независно мирна? Како бих желела да то сазнам, и да се научим
томе од ње!« мислила је Кити гледајући пажљиво мирно Варењкино лице. Кнегиња замоли
Варењку да отпева још нешто, и Варењка отпева други комад, тако исто глатко, јасно и лепо,
стојећи право крај клавира и ударајући по њему такт својом мршавом црнпурастом руком.

Следећа песма у књизи била је италијанска песма. Кити одсвира прелудиј и обазре се на
Варењку.

- Да пропустимо ову - рече Варењка заруменевши се. Кити уплашено заустави упитни
поглед на лицу Варењкином.

- Онда нешто друго - брзо рече она преврћући листове и појмивши одмах да је нешто било
у вези с оном песмом.

- Не - одговори Варењка метнувши руку на ноте и смешећи се - не, да отпевамо ипак ову -
и отпева ту песму исто тако мирно, хладно и лепо као и друге пре тога.

Кад је свршила, сви јој опет захвалише, и пођоше да пију чај. Кити и Варењка изиђоше у
врт поред куће.
- Ви, је л’ те, имате неку успомену у вези са оном песмом? - рече Кити. - Не причајте ми,
само реците - брзо додаде - је ли тако?

- А зашто не бих причала? Испричаћу вам - рече Варењка просто, и не сачекавши одговор
настави: - Јест, то је успомена, и била је тешка некада. Волела сам једнога човека и певала

сам му ту песму.
Кити је са раширеним великим очима, ћутећи, умиљато гледала у Варењку.

- Ја сам њега волела, и он је мене волео; али његова мати није желела мене, и он се
оженио другом. Он станује близу нас, и ја га понекад виђам. А ви не бисте мислили да сам и
ја имала роман? - рече, и на њеном лепом лицу једва приметно изби пламен који ју је

некада, Кити је то осећала, сву обасјавао.
- Како не бих мислила! Кад бих ја била мушко, ја не бих могла волети никоју другу после
познанства с вама. Не разумем како је он могао, да би задовољио матер, заборавити вас и
учинити вас несрећном - значи да није имао срца.

- О, не, он је врло добар човек, а ја нисам несрећна; напротив, ја сам врло срећна. Дакле,
данас нећемо више певати? - додаде упутивши се у кућу.

- Како сте ви добри, како сте ви добри! - узвикну Кити, и зауставивши је пољуби је. - Кад