Page 206 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

бих макар мало могла личити на вас!

- Зашто да личите на другог? Ви сте добри такви какви сте - смешећи се својим благим и
уморним осмејком, рече Варењка.
- Не, ја никако нисам добра. Ето, реците ми...

Останите да поседимо - рече Кити посадивши је опет на клупу поред себе. - Реците, зар
није увредљиво кад се помисли да је човек пренебрегао вашу љубав, да није хтео?...

- Али он је није пренебрегао; ја верујем да ме је волео, само, био је послушан син...

- Да, али ако он то не би чинио за љубав матере, него, просто, он сам?... - говорила је
Кити осећајући да издаје своју тајну, да ју је њено лице које је пламтело руменилом стида,
већ издало.

- Тада би рђаво поступио, и ја не бих жалила за њим - одговори Варењка очевидно
појмивши да се ствар већ више не тиче ње, него Кити.

- Али увреда? - рече Кити. - Увреда се не може заборавити, не може заборавити -
говорила је сећајући се свога погледа на последњем балу, за време прекида музике.

- У чему увреда? Ви нисте поступили рђаво?
- Горе него рђаво – срамно!

Варењка заврте главом и метну своју руку на руку Кити.

- У чему се састоји то срамно? - рече она. - Нисте могли рећи човеку, који је равнодушан
према вама, да га волите?

- Разуме се, нисам; ја нисам никад ниједне речи рекла, али он је знао. Не, не; има
погледа, има држања. Да живим сто година, нећу оно заборавити.

- Шта је све то? Ја не разумем. Ствар је у томе: волите ли га ви и сад, или не - рече
Варењка називајући све по имену.
- Ја га мрзим, и не могу то да опростим себи.

- Па шта онда?...

- Стид, увреда.
- Ах! Кад би сви били тако осетљиви као ви - рече Варењка. - Нема девојке која није тако

нешто искусила. Али, све је то тако безначајно.
- А шта је значајно? - рече Кити с радозналим дивљењем гледајући је у лице.

- Ах, има много шта значајније - рече Варењка смешећи се.

- А шта је то?

- Ах, много шта је важније - одговори Варењка не знајући шта да каже. Али у тај час се
зачу с прозора глас кнегињин:
- Кити, хладно је! Узми шал, или уђи у собу.

- Збиља, време је! - рече Варењка устајући. - Треба још да свратим до m - me Berthe,
молила ме је.

Кити је држала њену руку и са страсном радозналошћу и молбом питала је погледом:
»Шта је, шта је то најзначајније што даје такав мир? Ви знате, реците ми!« Али Варењка
није разумела о чему је пита поглед Кити. Она је имала у памети само то да треба још да