Page 209 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Јеванђеља грешницима, као што ради Aline, особито је примамљивала Кити. Али, све су то
биле потајне сањарије о којима Кити није говорила ни матери, ни Варењки.

Уосталом, очекујући време кад ће у великим размерама извести своје планове, Кити је и
сад, у бањи, где је било толико болесника и невољника, лако нашла прилику да примени
своја нова правила, подражавајући Варењку.

У почетку, кнегиња је опазила само толико да се Кити налази под јаким утицајем свога

engouement-а, [81] како је она говорила, према госпођи Штал, а особито према Варењки. Она
је запазила да Кити подражава Варењку не само у раду, него је нехотице подражава у ходу,
говору и жмиркању очима. Па је затим кнегиња опазила да се у њеној кћери, независно од
заноса, врши и некакав озбиљан душевни прелом.

Видела је кнегиња да Кити увече чита француско Јеванђеље, које јој је поклонила
госпођа Штал, а то раније није чинила; да избегава светске познанике, и да се састаје с
болесницима који су били под заштитом Варењкином, особито са сиромашном породицом
болесног сликара Петрова. Кити се очевидно поносила тим што је у тој породици вршила

дужност милосрдне сестре. Све је то лепо, и кнегиња није имала ништа против тога, тим пре
што је Петровљева жена била врло ваљана жена, и што је принцеза, кад је приметила
делатност Кити, почела да је хвали називајући је анђелом утешитељем. Све би то било врло
лепо кад не би било претерано. А кнегиња је видела да њена кћи иде у крајност, и о томе јој
је говорила.

- Il ne faut jamais rien outrer [82] - говорила је.
Кити ништа није одговарала; она је у души мислила да у хришћанским делима не може
бити сувишности. Какве сувишности може бити у исповедању науке која налаже да се
подметне и други образ кад ударе по једном, и да се да и кошуља кад скину хаљину? Али

кнегињи се није свиђала та претераност, а још више јој се није свиђало што Кити неће да јој
открије своју душу. Збиља, Кити је крила од своје мајке нове погледе и осећања. Крила их је
не због тога што није поштовала или волела своју матер, него само стога што је то била њена
мати. Свакоме би их открила пре него матери.

- Нешто нам одавно нема Ане Павловне - рече једном кнегиња за жену Петрова. - Звала
сам је, али она као да је нечим незадовољна.

- Не, ја нисам приметила, maman - поруменевши рече Кити.

- Ти одавно ниси била код њих?
- Сутра мислимо да приредимо шетњу у планину – одговори Кити.

- Можете, идите - одговори кнегиња загледајући узбуђено лице своје кћери и трудећи се да
пронађе узрок збуњености.

Тога дана Варењка је била код њих на ручку, и саопштила да се Ана Павловна
предомислила и да неће сутра у планину. И Кнегиња примети да је Кити опет поцрвенела.

- Кити, да ниси имала какву непријатност с Петровима? - рече кнегиња кад остадоше
саме. - Зашто је Ана Павловна престала да шаље децу и да долази к нама.

Кити одговори да ничега међу њима није било, и да она никако не може да разуме зашто
би Ана Павловна била незадовољна њом. Кити је казала сушту истину. Она није знала узрок
зашто се Ана Павловна променила, али га је нагађала. Нагађала је нешто што не би могла