Page 210 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

рећи матери, што није говорила ни самој себи. То је била једна од оних ствари које знаш, али
које се не могу казати ни самом себи; јер је страшно и постидно - преварити се.

Опет и опет је пребирала у својим успоменама све своје односе према тој породици.
Сећала се наивне радости која се изражавала на округлом добродушном лицу Ане Павловне
при њиховим сусретима; сећала се њихових поверљивих разговора о болеснику, њихове
завере да га одбију од посла који му је био забрањен, и да га воде у шетњу; сећала се
привржености најмлађега дечка, који ју је звао: »моја Кити«, који без ње није хтео лећи да
спава. Како је све то било лепо! Затим се сетила мршаве фигуре Петровљеве са дугачким

вратом, у његовом реденготу кестењасте боје; његове ретке таласаве косе, упитних, и
страшних у прво време за Кити плавих очију, и његовог болног старања да изгледа чио и
весео у њеном присуству. Сети се свога напрезања, у прво време, кад савлада одвратност коју
је осећала према њему, као и према свима јектичавим, и сети се старања да смисли шта да му
каже. Сети се плашљивог, умиљатог погледа којим ју је он гледао, и чудноватог осећања

саучешћа и нелагодности, прво, а затим и свести о својој врлини, при том. Како је све то
било лепо! Али све је то било у прво време. Сад пак, пре неколико дана, све се одједном
покварило.
Ана Павловна је с претворном љубазношћу сретала Кити, и непрестано мотрила на њу и

на мужа.
Је ли могућно да је дирљива радост његова при њеној појави била узрок хладноћи Ане

Павловне!
»Да - сећала се она - било је нечег неприродног у Ани Павловној, и никако није личило
на њену доброту кад је оно пре три дана с љутњом казала.

- Ето, једнако очекује вас, без вас није хтео ни кафу пије, а тако је ужасно ослабео.«

»Да, Може бити јој је било непријатно и кад сам му додала шал. Све је то тако обично,
али он то тако незгодно прима, та ми дуго захваљује, да је и мени незгодно. А затим и мој
портре који је тако лепо израдио. А што је главно, онај поглед, збуњен и нежан!... Да, да, тако
је! - с ужасом понови Кити у себи. - И не, то не може бити, то не сме бити! Он је тако јадан«
- реч себи одмах затим.

Та сумња загорчавала је дражи њеног новог живота.