Page 208 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 208
XXXIII
Кити се упознала и са госпођом Штал, и то познанство, заједно са пријатељством
Варењкиним, не само да је имало на њу јак утицај, него ју је и тешило у њеном јаду. Она је ту
утеху нашла у томе што јој се, захваљујући томе познанству, открио потпуно нов свет који
није имао ничег заједничког са њеном прошлошћу, свет узвишен и диван, са чије се висине
могло мирно гледати на ту прошлост. Открило се то, да осим инстинктивног живота, којем
се Кити досад одавала, постоји и живот духовни. Тај се живот откривао помоћу религије, али
једне религије која није имала ништа опште са оном коју је Кити знала из детињства, и која
се изражавала у литургији и бденију у Удовичком дому [80] , где су се могли срести
познаници, и у учењу наизуст, са вероучитељем, словенских текстова; ово је била религија
узвишена, тајанствена, везана за читав низ дивних мисли и осећања, у коју се могло веровати
не зато што је тако наређено, него зато што се могла и волети.
Кити све то није сазнала из речи. Мадам Штал говорила је с Кити као са љупким дететом
у којем се ужива, гледа у њој успомена на своју младост, и само је једанпут поменула: да у
свима људским жалостима утеху даје само љубав и вера, и да за Христово милосрђе према
нама нема ништавних жалости - па одмах окренула разговор на друго. Међутим, Кити је у
сваком њеном покрету, у свакој речи, у сваком њеном, како је Кити говорила, небесном
погледу, а особито у целој историји њеног живота коју је сазнала од Варењке - у свему
налазила оно »што је било значајно«, и што она досад није знала.
Али, ма колико да је карактер госпође Штал био узвишен, ма колико да је историја њена
живота била дирљива, ма колико да је била њена реч узвишена и нежна, Кити је и нехотице
запажала у њој и неке црте које су је буниле. Уочила је да се мадам Штал, распитујући о
њеним рођацима, презриво осмехнула, што је било противно хришћанској доброти. Опазила
је још да је мадам Штал, кад је Кити једном затекла код ње католичког свештеника, марљиво
држала своје лице у сенци шешира на лампи, и некако се особито смешкала. Ма колико да су
ова два запажања била сићушна, она су је бунила, и Кити је сумњала у мадам Штал. Али зато
Варењка, усамљена, без родбине и пријатеља, с тужним разочарањем, која ништа није
желела и која ни за чим није жалила, Варењка је била оно савршенство о којем је Кити
дозволила себи да сме само сањати. Поред Варењке, она је схватила да треба заборавити себе
и волети друге, па ћеш бити мирна, срећна и дивна. Кити је желела да буде таква. Разумевши
сад јасно шта је најзначајније, Кити се није више задовољавала простим усхићењем, него се
одмах свом душом одаде том новооткривеном животу. По Варењкиним причањима о томе
шта ради мадам Штал, и друге које је такође именовала, Кити је већ саставила план будућег
живота. Она ће, тако као и синовица госпође Штал, Aline, о којој је Варењка много причала,
она ће, где год буде живела, тражити несрећне, помагати им колико може, раздавати
Јеванђеља, читати Јеванђеља болесницима, грешницима и самртницима. Мисао о читању
