Page 217 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Па ништа особито, само то што је Михаило Алексијевич (тако се звао сликар) пре хтео
да путује раније, а сад неће да путује - смешећи се рече Варењка.

- Но! Но! - журила је Кити гледајући мрачно у Варењку.
- А Ана Павловна некако рече да он неће да путује зато што сте ви овде. Разуме се, то је

било неумесно, али се услед тога изродила свађа. А већ знате како су ти болесници
раздражљиви.

Кити је све више мрштећи се ћутала; Варењка је говорила старајући се да је одобровољи и
умири, али је видела да се спрема експлозија, само није знала да ли суза или речи.
- Зато је боље да не идете... Ви то разумете... немојте бити увређени...

- Тако ми и треба, тако ми и треба! - брзо рече Кити дохвативши сунцобран из
Варењкиних руку и гледајући мимо очију своје пријатељице.

Варењка хтеде да се осмехне гледајући детињски гнев своје пријатељице, али се побоја да
је не увреди.

- Зашто да вам тако треба? Ја не разумем - рече она.

- Тако ми и треба, зато што је све ово било претворство, што је све ово било измишљено,
а не од срца. Шта да ми је стало до туђа човека? И ето, изишло да сам ја узрок свађе, и да сам
чинила оно за што ме нико није молио. Зато што је све претворство! претворство!
претворство!

- А с каквом сврхом претварати се? - тихо рече Варењка.

- Ах, како је глупо и гадно! То ми није требало... Све је претворство! - говорила је
отварајући и затварајупи сунцобран.
- Али с каквом сврхом?

- Да бисмо се показали бољи пред светом, пред собом, пред богом; да би све обманули.
Не, ја се више нећу дати наводити. Бићу рђава, али бар нећу бити лажна, нећу бити варалица!

- Али ко је варалица? - прекорно рече Варењка. - Ви као да говорите...

Кити је била у наступу своје плаховитости. Она јој не даде да доврши.
- Ја не говорим о вама. Ви сте савршенство. Јест, јест, знам да сте сви ви савршени, али

шта да радим кад сам ја рђава. Тога свега не би било, да нисам рђава. Е, лепо, бићу онаква
каква сам, само нећу да се претварам. Шта ме се тиче Ана Павловна! Нека живе како хоће, а
ја ћу живети како ја хоћу. Ја не могу бити друкчија... И све би то требало да је друкчије, све да
је друкчије...

- Али шта да буде друкчије? - говорила је Варењка у недоумици.
- Све. Ја не могу живети друкчије него по срцу, а ви живите по правилима. Ја сам вас

заволела искрено, а ви мене, сигурно, само зато да ме спасете, да ме научите!
- Ви сте неправични - рече Варењка.

- Ја не говорим о другима, ја говорим само о себи.

- Кити! - зачу се глас матере. - Дођи да покажеш тати твоје мандарине.
Кити, поносита, не помиривши се са својом пријатељицом, узе са стола корпицу са

мандаринама и оде к њима.