Page 221 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

њима и људе сељаке, које је сматрао као добре и занимљиве људе, и непрестано налазио у
њима нове црте, мењао стара мишљења о њима и стварао нова. Сергије Иванович, напротив.
Исто онако као што је волео и хвалио сеоски живот насупрот животу који није волео, тако
исто је волео и народ насупрот оној класи људи коју није волео; и исто тако је познавао

народ као нешто уопште супротно људима. У његовом методичком уму јасно су се оцртавали
одређени облици народног живота, изведени делом из самог народног живота, али углавном
из супротности. Он никад није мењао своје мишљење о народу, нити своје односе према
њему.

Кад би се међу браћом појавиле несугласице у мишљењима о народу, Сергије Иванович
побеђивао је брата тиме што је имао одређене појмове о народу, о његову карактеру,
особинама и укусима; Константин Љевин није имао никакав одређен и сталан појам, тако да
је у тим припремама Константин бивао изобличаван кроз противуречности самом себи.

За Сергија Ивановича, његов млађи брат био је красан дечко, са добро постављеним
срцем (како се он изражавао на француском), али са умом, иако доста хитрим, ипак
потчињеним утисцима тренутка, и услед тога пуним противуречности. Са снисходљивошћу
старијег брата он му је понекад објашњавао смисао ствари; а није налазио задовољства у
препирци с њим, јер га је врло лако савлађивао. Константин Љевин гледао је на брата као на

човека огромног ума и образовања, племенитог у највишем смислу те речи, и обдареног
способношћу да ради за опште добро. Али у дубини своје душе, уколико је бивао старији, и
уколико је више упознавао свога брата, утолико му је чешће долазила у главу мисао: да та
способност делатности за опште добро, чије је потпуно одсуство осећао у себи, да она можда
и није нека особина, напротив, недостатак нечега - не недостатак добрих, поштених,
племенитих жеља и укуса, већ недостатак животне снаге, онога што се зове срце, оне тежње

која нагони човека да од безбројних путева живота изабере један, и да само то изабрано
жели. Што је више упознавао брата, то је више увиђао да и Сергије Иванович, и многи други
радници за опште добро, нису по срцу дошли до љубави према општем добру, него су умом
просудили да је добро бавити се тиме, и само због тога су се бавили тим. У тој мисли
утврдило је Љевина још и опажање да његов брат не прима к срцу нимало ближе питања о
општем добру и о бесмртности душе, него питање о партији шаха или о оштроумној
конструкцији неке нове машине.

Осим тога, Константину Љевину било је братово бављење на селу незгодно још и стога,
што је на селу, особито лети, Љевин био стално заузет газдинством; није му био довољан ни

дуги летњи дан да посвршава све што треба; а Сергије Иванович се одмарао. Али ако се он
сад и одмарао, то јест, није радио на своме делу, толико је био навикао на умни рад, да је
волео да исказује у лепом и збијеном облику мисли које су му падале на ум, и волео да га при
том неко слуша. Најобичнији и најприроднији слушалац био му је брат. И зато, без обзира на
пријатељску једноставност њихових односа, Константину је било незгодно да брата оставља
самога. Сергије Иванович волео је да лежи на трави на сунцу, и тако лежећи и сунчајући се,
да ћаска.

- Нећеш ми веровати - говорио је он брату - колико насладе налазим у овој малоруској
лености. Нигде једне мисли у глави, могао бих је место лопте котрљати.

А Константину Љевину било је досадно да седи и слуша, особито зато што је знао да без
њега вуку ђубре на неискрчена поља, и да ће га натрпати ко зна како, ако он не надгледа; и да
цртала на плуговима неће причврстити, него ће их поскидати, па ће после рећи да су плугови