Page 220 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

I

Сергије Иванович Кознишов хтео је да се одмори од умнога рада, и уместо да, по обичају,
оде у иностранство, дошао је крајем маја брату на село. По његовом уверењу, најбољи је био
живот на селу. Он је сад дошао да се наслађује тим животом код брата. Константину Љевину
било је врло мило, тим пре што овога лета није очекивао брата Николаја. Али, поред све
љубави и поштовања према Сергију Ивановичу, Константин Љевин осећао се, на селу,

незгодно поред брата. Било му је незгодно, чак и непријатно да гледа како се брат односи
према селу. За Константина Љевина село је било место живота, то јест, радости, патње и
рада; за Сергија Ивановича село је било, с једне стране, одмор од посла, а с друге: користан
противотров против покварености, који је он са задовољством употребљавао, и био свестан
његове користи. За Константина Љевина село је било добро због тога што је представљало
поље несумњиво корисног рада; за Сергија Ивановича село је било особито добро због тога
што тамо може ништа да се не ради, и што не треба ништа да се ради. Осим тога и однос

Сергија Ивановича према народу унеколико је непријатно дирао Константина. Сергије
Иванович говорио је како он воли и познаје народ, и често је разговарао са сељацима, и то је
умео чинити лепо и природно, не претварајући се и не усиљавајући се; а из сваког таквог
разговора изводио је опште закључке у корист народа, уједно и доказе да он познаје тај
народ.

Такав однос према народу није се свиђао Константину Љевину. За Константина, народ је
био само главни учесник у општем раду; и, без обзира на све поштовање и некакву рођачку
љубав према сељаку, коју је, како је сам говорио, посисао с дојкињиним млеком, он, који се,
учествујући с народом у општем раду, понекад усхићавао јачином, благошћу и правичношћу

тих људи, он се такође, кад су у општем раду биле потребне и друге особине, љутио на народ
због његове безбрижности, прљавштине, пијанства и лажи. Ако би Константина Љевина
упитали, воли ли он народ, он никако не би знао како да на то одговори. Он је волео и није
волео народ, исто тако као и људе уопште. Разуме се, као добар човек, више је волео људе
него што их није волео, па према томе и народ. Али волети или не волети народ као нешто
засебно, није могао; јер не само што је живео с народом, не само што су сви његови интереси

били везани за народ, него је он самога себе сматрао као делић народа, а није видео ни у себи
ни у народу никаквих нарочитих особина и недостатака, и није зато могао да себе стави
насупрот народу. Осим тога, мада је дуго живео у најближим односима са сељацима, као
домаћин и поседник, и, што је најглавније, као саветодавац (сељаци су му веровали, и
долазили к њему по савете са даљине од четрдесет километара), он није имао никакво
одређено мишљење о народу; на нечије питање: познаје ли он народ, било би му исто тако
тешко одговорити као и на питање: воли ли народ? Рећи: да познаје народ, било би за њега

исто што и рећи да познаје људе. Он је стално посматрао и упознавао разноврсне људе, међу