Page 214 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

на главу.

- Кнез Александар Шчербацки - рече мадам Штал погледавши га својим небесним очима
у којима Кити опази незадовољство. - Врло ми је мило. Ја сам тако заволела вашу кћер.
- Још никако нисте добро са здрављем?

- Ах, ја сам већ навикла - рече мадам Штал и представи кнеза шведском грофу.

- А врло сте се мало променили - рече јој кнез. - Нисам имао част да вас видим десет или
једанаест година.

- Јест, бог даје крст, али даје и снагу да се може носити. Често се чудимо, зашто се отеже
овај живот?... С оне стране! - обрати се она љутито Варењки која јој је завијала ноге пледом
друкчије него што је она хтела.

- Вероватно, да би се чинило добро - рече кнез смешећи се очима.
- Није наше да то судимо - рече госпођа Штал приметивши малу разлику у изразу на

кнежеву лицу. - Дакле, ви ћете ми послати књигу, драги грофе? Велико хвала - обрати се она
младом Швеђанину.

- А! - викну кнез, угледавши московског пуковника који је стајао у близини, и
поклонивши се госпођи Штал оде са ћерком и московским пуковником који им се придружи.
- То је наша аристократија, кнеже! - рече московски пуковник, са жељом да се наруга.

Имао је пуковник нешто против госпође Штал зато што се није познавала с њим.
- Увек је иста - одговори кнез.

- Јесте ли је познавали пре болести, кнеже, то јест, пре него што је легла?

- Да. Знам кад је легла - рече кнез.

- Кажу да десет година не устаје...
- Не устаје зато што је кратконога. Врло је ружног састава...

- Тата, не може бити! - узвикну Кити.

- Зли језици тако говоре, душице моја. А твоја Варењка добро издире - додаде он. - Ах, те
болесне госпође!
- О не, тата! - ватрено одговори Кити. - Варењка њу обожава. А после, госпођа Штал чини

толико добра! Питај кога хоћеш. Њу и Alline Штал сви знају.

- Можебити - рече он притискујући лактом њену руку. - Али боље је да се добро чини
тако да нико не зна.
Кити ућута, не зато што није имала шта да каже, него што ни оцу није хтела поверити
своје тајне мисли. Ипак, за дивно чудо, иако се Кити спремала да се не потчини оцу, да му не

да приступа у своју светињу, она осети како божанска прилика госпође Штал, коју је она
месец дана носила у души, неповратно ишчезава, као што ишчезава фигура од простртог
одела кад схватиш како то одело лежи. Остала је још само кратконога жена која лежи зато
што је ружног телесног састава; и мучи покорну Варењку што јој не завија ноге пледом
онако како она хоће. И никаквим напорима Китине уобразиље није се више могла повратити
пређашња мадам Штал.