Page 215 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXV

Кнез је своје весело душевно расположење пренео и на своје укућане и познанике, па чак
и на газду Немца код кога су Шчербацки становали.

Кад се вратио с Кити са извора и позвао на кафу и пуковника и Марију Јевгенијевну и
Варењку, кнез нареди да се сто и столице изнесу у врт, под кестен, и да се тамо постави за
доручак. И газда и послуга живахнуше под утицајем његове веселости. Знали су његову
издашност; кроз пола сата, болесни лекар из Хамбурга, који је становао на горњем спрату,
гледао је са завишћу кроз прозор на ово весело руско друштво здравих људи које се искупило
под кестеном. У сенци од лишћа која је треперила својим кружићима, за столом покривеним
белим столњаком и претрпаним кафом, хлебом, маслом, сиром, хладном дивљачи, седела је

кнегиња у капици са љубичастим тракама, и раздавала кафу и комадиће хлеба. На другом
крају седео је кнез, добро јео и гласно и весело разговарао. Кнез је поређао пред собом своје
куповине: дрворезне кутије, украсе, разне ножеве за сечење хартије, које је накупио по свим
бањама, и поклањао их свима, међу њима и служавки Лизхен, и газди, с којим се шалио на
свом комичном и рђавом немачком језику уверавајући га да Кити није излечила бања него

његова одлична јела, особито супа од сувих шљива. Кнегиња се подсмевала мужу за његове
руске навике, али је била весела и живахна као никада откако је у бањи. Пуковник, као и
увек, смејао се кнежевим шалама; али што се тиче Европе, коју је он, како је мислио,
пажљиво проучавао, био је на страни кнегињиној. Добродушна Марија Јевгенијевна тресла
се од смеха после сваке кнежеве шале; а и Варењка, што Кити још никад није видела,
малаксавала је од ситног али непрекидног смеха који су у њој изазивале кнежеве шале.

Све је то веселило Кити, па ипак није могла да не буде забринута. Није могла да реши
питање које јој је отац и нехотице задао својим веселим погледом на њене пријатеље, и на
живот који је она тако заволела. Томе питању придружила се још и промена у односима

према Петровима, која се данас тако очигледно и непријатно испољила. Сви су били весели,
само Кити није могла бити весела и то ју је још више мучило. Обузеше је осећања слична
онима која су је обузимала у детињству, кад је, кажњена затвором у својој соби, слушала
весео смех својих сестара.

- Зашто си накуповао то силество? - говорила је кнегиња смешећи се и пружајући му
шољу с кафом.

- Зашто? Пођеш да шеташ, приђеш дућану, а они те моле да купиш: »Erlauht, ekscelenc,
durhlauht.« [85] Е, кад ми каже durhlauht, онда већ не могу више - десет талира одмах оду.

- Дакле само из дуга времена - рече кнегиња.

- Разуме се, из дуга времена. Од досаде и чамотиње, матушка, просто не знаш шта ћеш.