Page 216 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Каква досада, кнеже? Сад је толико интересантности у Немачкој - рече Марија
Јевгенијевна.

- Али ја све те интересантности знам: супу од сувих шљива, знам; кобасицу са грашком,
знам. Све знам.

- Све како било, кнеже, али су њихове установе интересантне - рече пуковник.
- Шта ту има занимљиво? Сви су задовољни, као бакарне парице; све су победили. А

чиме ја да будем задовољан? Ја никога нисам победио, већ морам сам да се изувам и још
обућу да сам износим пред врата. Ујутру устај, облачи се брзо, иди у трпезарију да пијеш рђав
чај. Сасвим је друкчије код куће! Будиш се лагано, мало се пољутиш на нешто, прогунђаш,
освестиш се лепо, о свему размислиш, не журиш се.

- Али време је новац, ви то заборављате - рече пуковник.
- Какво време! Има такво време кад бих цео месец дана дао за пола рубље; а некад је опет

такво да пола сата ни за какве паре не бих дао. Је ли тако, Каћењка? Што си ти нешто
нерасположена?
- Ја? Нисам.

- Куда ви? Останите још мало - обрати се он Варењки.

- Морам кући - рече Варењка устајући и опет прште у смех. Кад се прибра, опрости се и
уђе у кућу да узме шешир.

Кити пође за њом. И Варењка јој се сад чинила друкчија. Није била гора, али се
разликовала од оне каквом ју је Кити пређе замишљала.

- Ах, одавно се нисам тако смејала! - рече Варењка узимајући сунцобран и торбицу. - Како
је мио ваш тата!
Кити је ћутала.

- Кад ћемо се видети? - упита Варењка.

- Maman је хтела да оде до Петрових. Хоћете ли и ви бити тамо? - рече Кити испитујући
Варењку.

- Бићу - одговори Варењка. - Они се спремају на пут, па сам обећала да ћу им помоћи у
паковању.

- Онда ћу и ја доћи.
- Немојте, зашто бисте?

- Зашто? зашто? зашто? - широко отварајући очи поче Кити, и ухвати се за њен сунцобран
да је не би пустила. - Не, станите, зашто?

- Тако; дошао вам је тата; а затим, устручавају се од вас.

- Није то, реците ми, зашто ви не желите да сам ја често код Петрових? Ви то нећете?
Зашто?

- Ја то нисам говорила - рече мирно Варењка.
- Молим вас, кажите!

- Да кажем све? - упита Варењка.

- Све, све! - прихвати Кити.