Page 213 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Како је јадан, а како му је љупко лице! - рече кнез. - Зашто им ниси пришла? Он је хтео
да ти нешто каже!

- Па хајдемо! - рече Кити одлучно скрећући.
- Како се сад осећате? - упита она Петрова.

Петров устаде, ослони се на палицу и бојажљиво погледа у кнеза.

- Ово је моја кћи - рече кнез. - Допустите да се упознамо.

Сликар се поклони и осмехну показујући чудновато сјајне и беле зубе.
- Ми смо вас јуче очекивали, кнегињице - рече он Кити.

И поведе се док је ово говорио, па понови исти покрет да би показао како га је нарочито
учинио.

- Хтела сам да дођем, али Варењка ми рече да је Ана Павловна јавила да нећете ићи.

- Како нећемо! - поцрвеневши и закашљавши се, рече Петров, тражећи очима жену. -
Анета, Анета! - рече гласно, и на његовом танком белом врату одскочише, као ужета, дебеле
жиле.

Ана Павловна приђе.
- Како си могла јавити кнегињици да нећемо ићи? - губећи глас раздражено прошапута

он.
- Добар дан, кнегињице! - рече Ана Павловна с претворним осмехом који ни најмање
није личио на њено пређашње опхођење. - Врло ми је мило да се и с вама упознам - обрати се

она кнезу. -. Одавно вас очекују, кнеже.
- Како си могла јавити кнегињици да нећемо ићи? - промукло прошапута сликар још

једанпут, још срдитије, очевидно још више раздражен што га глас издаје, те не може да
својим речима даде израз какав би хтео.
- Ах, боже мој! Ја сам мислила да нећемо ићи - одговори жена љутито.

- Како, кад... - Он се закашља и одмахну руком.

Кнез полиже шешир и оде са ћерком.
- О, ох! - тешко уздахну кнез - о јадници!

- Јест, тата - одговори Кити. - И треба знати да имају троје деце, никог од послуге, и
готово никаквих средстава. Он прима нешто од Академије - живо је причала старајући се да

угуши узбуђење које се у њој појавило услед чудновате промене у понашању Ане Павловне
према њој. - А, ево госпођа Штал - рече Кити, показујући на колица у којима је лежало, под
сунцобраном, нешто затуткано јастуцима, обучено у нешто сиво и плаво. То је била госпођа
Штал. Позади ње стајао је мрачан, здрав радник, Немац, који ју је возио. Поред ње је стајао
плави шведски гроф, кога је Кити знала по имену. Неколико болесника врзмали су се око
колица, гледајући ову даму као нешто необично.

Кнез јој приђе, и Кити у његовим очима спази пламен подсмеха, који је ожалости. Он,
пришав госпођи Штал, поче разговор на оном одличном француском језику којим тако мало
њих сад говоре, необично учтиво и љупко.

- Не знам да ли ћете ме се сетити, али вас морам подсетити на себе да бих вам могао
захвалити за вашу доброту према мојој кћери - рече јој он скинувши шешир и не враћајући га