Page 212 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Упознај ме, упознај ме са твојим новим пријатељима - говорио је он кћери притискујући
лактом њену руку. - Ја сам овај твој гадни Соден заволео зато што те је тако опоравио. Само
је жалосно, жалосно ту код вас. Ко је ово?

Кити му је именовала позната и непозната лица која су сретали. При самом улазу у парк,
сретоше слепу m-me Berthe са њеном пратиљом, и кнез се обрадова благом изразу старе
Францускиње кад је чула глас Китин. Одмах, и са сувишном француском љубазношћу, она
поче разговор с њим, хвалећи га што има такву дивну кћер, и узносећи Кити до неба,

називајући је благом, бисером, и анђелом утешитељем.
- Она је онда други анђео - рече кнез смешећи се. - Јер она назива анђелом број један m-

lle Варењку.

- Ох! m-lle Варењка прави је анђео, allez [83] -. прихвати m-me Berthe.

Под галеријом сретоше и Варењку. Она им је журно ишла у сусрет носећи елегантну
црвену торбицу.

- Ево, и тата је допутовао! - рече јој Кити. Варењка учини, просто и природно као све што
је радила, један покрет који је био средина између обичног и дубоког поклона, и одмах
отпоче разговор с кнезом, као што је говорила са свима, просто и одрешито.

- Разуме се, ја вас познајем, врло добро вас познајем - рече јој кнез смешећи се, по чему
Кити с радошћу познаде да се њена пријатељица свиди оцу. - Куда журите?

- Maman је овде - рече она обраћајући се Кити. - Није спавала целу ноћ, па јој је лекар
саветовао да изађе на ваздух. Носим јој рад.

- Дакле, то је анђео № 1! - рече кнез пошто Варењка оде.
Кити је видела да је он хтео да се подсмехне Варењки, али никако није могао, јер му се
Варењка допала.

- Значи, видећемо све твоје пријатеље - додаде он - мадам Штал, ако се смилује да ме
позна.

- А зар си је ти и пре познавао, тата? - упита Кити преплашено, приметивши у кнежевим
очима пламен ругања при помену госпође Штал.

- Познавао сам њенога мужа, а помало и њу, пре него што је постала пијетисткиња [84] .
- Шта је то пијетисткиња, тата? - упита Кити, уплашена већ тиме што је оно што је она
тако високо ценила у госпођи Штал, имало свој назив.

- Не знам ни сам баш добро. Знам само да она за све захваљује богу, за сваку несрећу;
захваљује и зато што јој је умро муж. А то излази некако смешно, јер су рђаво живели... Ко је
ово?

Какво жалосно лице! - упита он приметивши омаленог болесника на клупи, у
кестењастом капуту, у белим панталонама које су правиле чудновате боре на костима без
меса његових ногу. Тај господин подиже свој сламни шешир над ретком таласавом косом и

откри високо, болесно, поцрвенело, од шешира нажуљено чело.
- То је сликар Петров - одговори Кити поцрвеневши. - А ово је његова жена - додаде,

показујући на Ану Павловну која као нарочито, баш кад су они прилазили, пође за дететом
које отрча путем.