Page 218 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Шта ти је? Што си тако црвена? - рекоше јој мати и отац у један глас.

- Ништа - одговори она - одмах ћу доћи - и отрча натраг.
- »Још је ту! - помисли Кити. - Шта да јој кажем, боже мој! Шта сам урадила, шта сам
говорила! Зашто сам је увредила? Шта да радим? Шта да јој кажем?« мислила је, и застаде

код врата.
Варењка, у шеширу и са сунцобраном у рукама, седела је крај стола разгледајући опругу

коју је Кити сломила. Она подиже главу.
- Варењка, опростите ми, опростите! - прошапута Кити прилазећи јој. - Ја не знам шта
сам говорила. Ја...

- Ја, збиља, нисам хтела да вас наљутим - рече Варењка смешећи се.

Мир је био закључен. Али, са очевим доласком се променио за Кити сав онај свет у којем
је она дотле живела. Није се одрекла свега што је познала, али је разумела да је обмањивала
себе, мислила да може бити оно што је желела да буде. Као да се освестила; осетила је сву
тешкоћу да се без претварања и разметања одржи на висини на коју је хтела да се попне;
осим тога, осетила је сву тегобу тога света јада, болести, самртника, у којем је живела; увиде

да су мучни ти напори које је чинила да све то заволи, и сад је желела што пре чист ваздух,
Русију, село Јергушево, куда је, како је сазнала из писма, већ отпутовала њена сестра Доли са
децом.

Али, љубав Китина према Варењки није ослабела. Праштајући се с њом, Кити ју је
молила да их посети у Русији.
- Доћи ћу кад се удате - рече Варењка.

- Ја се никад нећу удати.

- Онда ја никад нећу доћи.

- Е, онда ћу се удати само због тога. Пазите, не заборавите обећање! - рече Кити.
Предсказања докторова потврдише се. Кити се вратила у Русију излечена. Није била тако

безбрижна и весела као пре, али је била мирна. Њени московски јади пређоше у успомене.