Page 223 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

II

Почетком месеца јуна деси се некако да се економка Агафја Михаиловна, носећи у
подрум теглу с печуркама у пресолцу, оклизну, паде, и ишчаши руку у зглавку. Дошао је
[86]
млади и брбљиви земски лекар, који је тек био свршио медицину. Он прегледа руку, рече
да није ишчашена, стави је у облоге, и оставши на ручку поче с насладом да разговара са
знаменитим Сергијем Ивановичем Кознишовим; да би му показао свој просвећени поглед на
ствари, узе причати све сплетке у срезу и жалити се на рђаво стање земских установа.
Сергије Иванович пажљиво је слушао, распитивао, и, побуђен новим слушаоцем, распричао
се и сам, казао неколико тачних и умесних напомена које је млади доктор с поштовањем

оценио, и дошао најзад у оно његовом брату познато живахно стање духа, у које је обично
долазио после сјајног и живог разговора. По одласку докторову, прохте му се да пеца рибу на
реци. Сергије Иванович волео је да пеца рибу, и тобоже се поносио тим што може да воли
такво глупо занимање.

Константин Љевин, који је требало да оде на орање и на ливаде, понуди се да повезе
брата на двоколицама.

Било је већ превалило оно летње доба кад се овоголишња жетва опредељује; кад настају
старања и бриге о сетви за идућу годину, и кад се приближује косидба; кад је сва раж већ
класала и сиво-зелено, још не наједрало, лако класје таласа по ветру; кад зелен овас, са
разбацаним по њему бокорима жуте траве, неједнако избија на позним усевима; кад рана
хељда листа и покрива земљу својим зеленилом; кад је угар, као камен тврдо утабан стоком,

са остављеним путевима које ралица није могла да захвати, упола пооран; кад осушене,
извезене гомиле ђубрета заједно са меденим травама пуштају мирис у зору; и кад у низинама,
очекујући косе, леже као море тучне ливаде, са црним гомилама стабљика оплевљеног
штавеља.

Било је време кад у сеоском раду наступа кратак застој пред почетак сређивања летине,
време које се сваке године понавља, и сваке године захтева сву снагу народну. Летина је
стајала дивна; били су ведри, врели летњи дани са кратким росним ноћима.

Браћа су морала проћи кроз шуму да би дошла до ливада. Сергије Иванович се једнако
наслађивао лепотом густе шуме, показивао брату час тамну са осенчене стране стару липу,
која се шаренила од жутих листића и спремала за цветање, час младе овогодишње ластаре на
дрвећу који су сијали као смарагд. Константин Љевин није волео да говори, нити да слуша о
лепоти природе. Речи су скидале лепоту с онога што је очима гледао. Он је одобравао брату,
али је нехотице почео мислити о другом. Кад прођоше шуму, сву његову пажњу привуче на

себе изглед угара на брежуљку, који се понегде жутео од траве, понегде био избраздан у
квадратиће, понегде претрпан гомилама земље и корова, а понегде разоран. По пољу,