Page 225 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

III

- Нешто сам мислио и о теби - рече Сергије Иванович. - Према свему што ми је испричао
доктор, чини ми се да се код вас у срезу све ради наопако; доктор је врло паметан човек. Ја
сам ти говорио, и говорим ти, да не ваља што не идеш на скупове и што си се повукао од
земских послова. Ако се поштени људи буду повлачили, разуме се да ће све поћи наопако.
Дајемо новац, новац иде на плате, а немамо ни школа, ни болничара, ни бабица, ни апотека,

немамо ничега.
- Ја сам покушао - тихо и безвољно одговори Љевин - па не могу! Шта се ту онда може!

- Шта не можеш? Право да ти кажем, ја те не разумем. Равнодушност, неумење, то не
могу допустити; да ли је могућно да је то просто леност?

- Ни једно, ни друго, ни треће. Пробао сам, и видео сам да не могу ништа да учиним -
рече Љевин.

Он је мало проницао у оно што је брат говорио. Гледајући преко реке на њиву, виде нешто
црно, али није могао разабрати да ли је то само коњ или је надзорник на коњу.

- Зашто не можеш ништа да урадиш? Покушао си, и није ти, како велиш, испало за руком,
а ти се покораваш. Зар немаш частољубља?
- Частољубља? - рече Љевин, дирнут у живац речима свога брата - не разумем. Да су ми

на универзитету рекли како други разумеју интегралне рачуне, а ја их не разумем, било би
питање частољубља. Али овде, ту треба пре свега бити уверен да је потребно имати извесне
способности за ове послове; а, што је главно, бити уверен да су сви ти послови врло важни.

- А зар оно није важно? - рече Сергије Иванович дирнут у живац што његов брат налази
да није важно оно што њега занима, а особито тим што га брат готово и не слуша.
- Мени се оно не чини важно, не осваја ме, па шта ћеш?... - одговори Љевин, разабравши

да је црно што је видео, био надзорник, и да је надзорник вероватно пустио сељаке са орања.
Ено, изврћу ралице. »Да ли је могућно да су поорали?« помисли он.

- Ипак, слушај, све има своју меру - намрштивши своје фино паметно лице, рече старији
брат. - Врло је лепо бити особењак, и искрен човек који не воли лаж - све то ја знам; али то
што ти говориш, или нема смисла, или има рђав смисао. Како можеш мислити да није важно
кад народ, који ти волиш, како увераваш...

»Никад нисам уверавао«, помисли Константин Љевин.

-... умире без помоћи, грубе бабице сатиру децу, народ остаје у незнању и зависи од сваког
писарчића, а теби је дато у руке средство да му помогнеш, и ти му не помажеш зато што
сматраш да то није важно.
И Сергије Иванович постави ову дилему: или си толико неразвијен да не можеш да видиш