Page 224 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

читавим су низом ишла кола за колима. Љевин преброја кола, и био је задовољан што ће се
извући све што је потребно; а кад углела ливаде, његове мисли пређоше на питање о косидби.
Увек, при помисли на косидбу, осећао је нешто што му је живце пријатно дирало. Кад стиже
до ливаде, Љевин заустави кола.

Јутарња роса још се држала по густо полеглој трави, и Сергије Иванович, да не би квасио
ноге, замоли брата да га преко ливаде превезе до ракитовог жбуна где је било гргеча. Иако је
Константину Љевину било жао да гази своју траву, ипак потера преко ливаде. Висока трава
меко се обавијала око точкова и коњских ногу, и остављала семе на мокрим паоцима и

главчинама.
Брат седе под жбун и поче да одмотава удице, а Љевин одведе коња, привеза га, и загази

дубље у непомично, огромно сиво - зелено море од траве. Свиласта трава, чије је семе већ
сазревало, стизала је готово до појаса на водоплавним местима.
Прешавши попреко ливаду, Константин Љевин изиђе на пут и срете старца, који је носио

рој пчела и имао натечено око.
- Шта је? Да ниси неке ухватио, Фомичу, - упита га.

- Како ухватио, Константине Митричу! Да могу само своје да сачувам. По други пут ми
бежи рој... Добро те деца дојахаше да јаве. Ваши ору. Испрегли коња, па дојахали.

- Шта мислиш, Фомичу, - да ли да косим или да почекам још?

- Хм! Ми чекамо до Петрова дана. Ви увек раније косите. Даће бог, биће траве.
- А како мислиш о времену?

- Време је у божјој руци. Можебити да ће време и подржати.

Љевин приђе брату.
Сергије Иванович није ништа упецао, али му није било досадно; био је весео и

расположен. Љевин виде да га је разговор с доктором надражио, да би хтео још да разговара.
Он пак, напротив, желео је да се што пре врати кући, да нареди да се позову косачи за сутра,
и да реши сумњу што се тиче косидбе, која га је јако занимала.

- Хоћемо ли? - рече он.
- Куд журиш? Седи мало. Ала си мокар! Иако нема рибе, ипак је лепо. Сваки је лов добар
зато што имаш посла са природом. Како је дивна ова вода челичног сјаја! - рече. - Ове ливаде

на обали - настави - увек ме подсећају на загонетку, знаш? Трава говори води: а ми ћемо се
нијати, нијати.

- Не знам ту загонетку - снуждено одговори Љевин.