Page 226 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

све што можеш урадити, или нећеш да жртвујеш свој мир, сујету, и већ не знам шта, да би то
урадио.

Константин Љевин је осећао да му не остаје ништа друго него да се покори и призна да
му недостаје љубави према општој ствари. И то га је вређало и љутило.

- И једно, и друго - рече одлучно - ја не видим да би се могло...
- Шта? Зар се не би могла пружити лекарска помоћ, ако се новац паметно распореди?

- Не може, како се мени чини... На четири хиљаде квадратних километара нашега среза,
са нашим незгодама, мећавама, радним временом, ја не ввдим могућност да се по свима
местима пружи лекарска помоћ. И уопште, не верујем у медицину.

- Допустићеш, то није тачно... Ја ћу ти навести хиљаду примера... А школе?

- Шта ће школе?
- Шта то говориш! Зар се може сумњати у корист од образовања?

Ако је добро за тебе, онда је добро за свакога. Константин Љевин се осећао морално
притиснут уза зид, и стога паде у ватру и исказа нехотице главни узрок своје равнодушности

према општој ствари.
- Може бити да је све то и добро, али зашто да се ја бринем о установи медицинских
станица којима се ја никад нећу користити; и школа, у које своју децу нећу слати, у које ни

сељаци неће да шаљу своју децу, и још и нисам сасвим начисто да ли их и треба слати? -
рече.

Сергија Ивановича тренутно задиви овај неочекивани поглед на ствар, али он одмах
састави нов план за напад.
Поћута, извади једну удицу, баци је у воду, и осмејкујући се обрати се брату.

- Али допусти... Пре свега, медицинска станица је потребна. Видиш, ми смо због Агафје
Михаиловне слали по земског лекара.

- Ја мислим да ће јој рука остати крива.

- То је још питање... А затим, писмен сељак, радник, много ти је потребнији и кориснији.
- Не, питај кога хоћеш - одлучно одговори Константин Љевин - писмен сељак, као радник,

много је гори. Путеве не умеју да поправе, а мост, тек га саграде, раскраду га.
- Уосталом - намрштивши се рече Сергије Иванович није волео противуречности, а
особито такве које непрестано скачу с једног предмета на други, и без сваке везе уносе
податке, тако да човек не зна на шта да одговара – уосталом, ствар није у томе. Допусти.

Признајеш ли да је образовање благо за народ?
- Признајем - рече Љевин изненада, и одмах помисли да није казао оно што мисли.

Осећао је да ће му, ако то призна, бити доказано да говори којешта, и да то што говори нема
никаква смисла. Како ће му то бити доказано, није знао, знао да ће му то несумњиво логички
бити доказано, и чекао је тај доказ.

Доказ је био много простији него што је очекивао Константин Љевин.
- Ако признајеш да је благо - рече Сергије Иванович - онда ти, као поштен човек, не

можеш не волети, и не бити наклоњен томе послу, те према томе не можеш не желети да
радиш на њему.