Page 227 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Али ја још не признајем да је тај посао добар – рече Константин Љевин поцрвеневши.

- Како? Па сад си рекао...
- То јест, не признајем ни да је добар, ни да је могућан.

- То не можеш знати, кад ниси учинио никакав напор.

- Али претпоставимо - рече Љевин, мада то никако није претпостављао - претпоставимо
да је све то тако, ја ипак не видим разлог зашто да се ја о томе бринем.

- То јест, како?
- Кад смо већ почели да разговарамо, објасни ми с филозофског гледишта - рече Љевин.

- Не разумем нашто ће ту филозофија - рече Сергије Иванович, како се Љевину учини,
таквим тоном као да није признавао брату право да може говорити о филозофији. То
разгневи Љевина.

- Ево нашто! - жестећи се рече он. - Ја мислим да је покретач свих наших радња ипак
лична срећа. Ја, као племић, у садашњим земским установама не видим ништа што би
подржавало моје лично благостање. Путеви нису бољи и не могу бити бољи; моји коњи возе

ме и по рђавима. Доктор и медицинска станица мени нису потребни. Примирителни судија
ми није потребан - никада му се не обраћам, и нећу му се обраћати. Школе, не само да ми
нису потребне, него су чак и штетне, као што сам ти говорио. Земске установе за мене су
просто једна обавеза: да плаћам по осамнаест копјејака по хектару, да идем у варош, да ме
ноћу једу стенице, и да слушам свакојаке бесмислице и гадости, а лични ме интерес на то не
гони.

- Допусти - прекиде га, смешкајући се, Сергије Иванович - лични интерес није нас гонио
да радимо на ослобођењу сељака, а ми смо радили.

- Не! - жестећи се све више прекиде га Константин. - Ослобођење сељака била је сасвим
друга ствар. Ту је било личног интереса. Хтели смо да збацимо са себе јарам који је

притискивао све нас, добре људе. Али бити одборник [87] , расправљати о том колико је
чистача потребно, и како треба спровести цеви у вароши где ја не живим; бити поротник и
судити сељаку који је украо шунку, и шест сати слушати којекакве бесмислице које трућају
браниоци и државни тужиоци; слушати како председник пита мога Аљошу - звекана:

»Признајете ли ви, господине оптужени, факт крађе шунке?« - »А?«
Константин Љевин, удаљивши се од предмета, поче представљати председника и Аљошу
звекана; њему се чинило да се све то односи на ствар.

Сергије Иванович слеже раменима.

- Па шта хоћеш тиме да кажеш?
- Хоћу да кажем то да ћу права која се тичу мене... додирују моје интересе, штитити увек

свом снагом; ја сам и онда, кад су код нас студената вршили преметачине, и кад су жандарми
читали наша писма, био готов да свом снагом штитим та права, да браним своја права на
образовање и слободу. Ја разумем војну обавезу која се тиче судбине моје деце, браће, и мене
самог; готов сам да размишљам о оном што се мене тиче; али да мислим на шта иду
четрдесет хиљада општинског новца, или судити Аљоши звекану - то не разумем, и не могу.

Константин Љевин говорио је тако као да се провалила брана његових речи. Сергије
Иванович се осмехну.