Page 228 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- А кад се сутра будеш судио: хоће ли ти бити пријатније да ти суде по старој кривичиој
уредби?

- Ја се нећу судити. Никога нећу заклати, нити ми то треба. А што се тиче наших земских
установа и свега тога - настави он прескачући на сасвим друго питање - све то личи на
брезове гране које забадамо о Тројичин - дану, да тобож личи на шуму која сама ниче у
Европи; не, ја не могу усрдно заливати те брезове гране, ни веровати у њих.

Сергије Иванович само слеже раменима, изражавајући тиме дивљење откуда се сад
појавише у њиховој премирци и те брезове гране, премда је одмах разумео шта је брат тим
хтео да каже.

- Допустићеш да се тако не може судити - примети он. Али Констаитин Љевин је хтео да
оправда недостатак који је у себи осећао, то јест, своју равнодушност према општем добру, и
настави:

- Ја мислим - рече Константин - никакав посао не може бити трајан ако нема основа у
личном интересу. То је општа истина филозофска - рече, и одлучно понови реч филозофска,

као да тиме жели да покаже да и он, исто тако као и сваки други, има права да говори о
филозофији.
Сергије Иванович још се једанпут осмехну. »И он има тако неку своју филозофију, која
има да служи његовим склоностима«, помисли он.

- Што се тиче филозофије, то остави - рече он. - Главна задаћа филозофије свих векова
била је баш у томе да се нађе неопходна веза која постоји међу личним и општим интересом.

Али то се не односи на ствар; а односи се на ствар то што сматрам за потребно да исправим
твоје поређење. Брезице нису позабадане, него су неке засађене, а неке посејане, и с њима
треба бити обазрив. Само они народи имају будућности, само се они народи могу назвати
историјскима, који умеју да осећају оно што је важно и значајно у њиховим установама, и
који то цене.

Сергије Иванович пренесе питање у област филозофско - историјску, неприступачну
Константину Љевину, и показа му сву нетачност његових погледа.

- Што се пак тиче тога да се то теби не свиђа, опростићеш ми - то је наша руска леност и
господство; а ја сам уверен да је то код тебе привремена заблуда, која ће проћи.

Константин је ћутао. Осећао је да је потучен на свима линијама, али је у исто време
осећао да оно што је он хтео да каже, његов брат није разумео. Али никако није знао зашто је
брату то неразумљиво; да ли зато што он, Константин, није умео јасно да каже оно што је
хтео; или зато што брат није хтео или није могао да га разуме. Али се даље није упуштао у те
мисли, и, не одговарајући брату, замисли се у сасвим другој, личној ствари.

Сергије Иванович замота последњу удицу, одреши коња, и они одоше.