Page 263 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Ана прочита писамце и тешко уздахну.

- Не треба, ништа ми не треба - рече Анушки која премешташе бочице и четкице на столу
за тоалету. - Иди ти, ја ћу се одмах обући и изићи. Не треба, ништа ми не треба.
Анушка изиђе, али Ана не поче да се облачи него остаде седећи у истом положају,

оборене главе и опуштених руку, покаткад стресајући се целим телом, као да жели да учини
неки покрет, да нешто каже, али је затим опет обамирала. Непрестано је понављала: »Боже
мој! Боже мој!« Само, ни »боже« ни »мој« нису имали за њу никаква смисла. Мисао да
тражи помоћи у религији, била је за њу, иако никад није сумњала у религију у којој је била
васпитана, била је тако далеко као што је била далека мисао да тражи помоћ од Алексија
Александровича. Она је унапред знала да је помоћ религије могућна само под условом

одрицања од онога што је за њу сад представљало сав смисао живота. Не само да јој је било
тешко, него је почела осећати и страх од новога душевнога стања, за које никад дотле није
знала. Осећала је да јој се у души све почиње удвајати, као што се понекад удвајају предмети
у замореним очима. Понекад није знала чега се боји, шта жели. Да ли се боји, и да ли жели
оно што је било, или оно што ће бити; шта управо жели, није знала.

»Ах, шта ја то радим!« рече у себи осетивши одједном бол с обе стране главе. Кад се
прибра, виде да обема рукама држи и притеже косу на слепим очима. Скочи и поче ходати.

- Кафа је готова, и мамзел са Серјожом чека - рече Анушка вративши се опет, и опет
заставши Ану у истом положају.

- Серјожа? Како је Серјожа? - одједном живахно упита Ана сетивши се први пут за цело
пре подне свога сина.

- Чини ми се да је нешто скривио - одговори смешећи се Анушка.
- Шта је скривио?

- Биле су неке брескве у остави, па он, чини ми се, једну појео кришом.

Помињање сина изведе Ану одједном из безизлазног положаја у којем се налазила. Сети
се оне донекле искрене, иако много преувеличане улоге матере која живи ради сина, коју је
она последњих година узела била на себе, и с радошћу осети да, упркос положају у којем се
налази, има једно упориште независно од положаја у који ће доћи према мужу и према
Вронском. То упориште био је син. У какав год положај дошла, не може оставити сина. Нека
је муж осрамоти и истера, нека Вронски охлади према њој и настави свој независан живот

(она опет жучно и прекорно помисли о њему), она не може оставити сина. Она има циљ
живота. И треба само радити, радити на обезбеђењу тог положаја са сином, да га не би
одузели од ње. Треба брзо, што пре, колико је могућно пре радити, док јој га нису одузели.
Треба узели сина и отпутовати. То је оно што сад има да ради. Она се мора умирити и изаћи
из мучног положаја. Мисао о том делу у вези са сином, и о томе да се одмах иде некуд с њим,
умирила ју је донекле.

Брзо се обуче, сиђе доле и одлучним корацима уђе у гостинску собу где ју је, по обичају,
чекала кафа и Серјожа са гувернантом. Серјожа, обучен сав у бело, стајао је крај стола испод
огледала, и сагнувши се, са изразом напрегнуте пажње коју је она познавала у њему и којом

је личио на оца, нешто радио око цвећа које је донео.
Гувернанта је имала необично строг израз. Серјожа, као што је често радио, викну јако:

»А, мама!« и застаде у недоумици: да ли да баци цвеће и оде матери да се поздрави, или да