Page 266 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 266
XVI
По свима собама летњиковца ишли су вратари баштовани и лакеји и износили ствари.
Ормари и фиоке стајали су отворени; два пута су већ трчали у дућан по ужета; на поду су
лежале разбацане новине. Два сандука, торбе, и увезани пледови били су однесени доле у
предсобље. Каруце и још два најмљена кочијаша стајали су пред улазом у кућу. Захваљајући
послу око паковања Ана беше заборавила своје унутарње узбуђење; стојећи пред столом у
свом кабинету, паковала је своју путничку торбу, кад јој Анушка обрати пажњу на шум од
кола која се зауставише пред кућом. Ана погледа кроз прозор и спази курира Алексија
Александровича како звони на улазу.
- Иди види шта је - рече, и с мирном готовошћу на све, склопивши руке на коленима, седе
у наслоњачу. Лакеј донесе дебео пакет адресован руком Алексија Александровича.
- Куриру је наређено да понесе одговор - рече он.
- Добро - рече Ана, и чим лакеј изађе дрхтавим прстима отвори писмо. Свежањ
непревијених банкнота, обавијених крстоплетом од хартије, испаде из њега. Она издвоји
писмо и поче га читати с краја. »Ја сам учинио све што је потребно за ваш прелазак, ја
придајем особити значај испуњењу ове молбе«, прочита. Па летимично прочита до краја све,
и још једанпут прочита цело писмо с почетка. Кад га је свршила, осети да јој је хладно, и да
се на њу срушила страшна несрећа какву није очекивала.
Јутрос се кајала за оно што је казала мужу, и желела је само једно: да те речи буду некако
као да нису казане. И ето, ово писмо тврди да те речи нису исказане, и даје јој што је желела.
Али сад јој то писмо дође страшније од свега што је могла замислити.
»У праву! У праву! - рече она. - Разуме се, он је увек у праву, он је хришћанин, он је
великодушан! Да, подли и гадни човече! И то нико осим мене не разуме, и неће разумети, а ја
не могу то да растумачим. Кажу: религиозан, моралан, поштен, паметан човек; али не виде
оно што сам ја видела. Не знају како је он осам година гушио мој живот, гушио све што је
било у мени живога, да ниједанпут није помислио да сам ја жива жена којој је потребна
љубав. Не знају како ме је на сваком кораку вређао, и после тога био задовољан собом. Зар се
нисам старала, старала свим силама да оправдам пред собом свој живот? Зар се нисам
трудила да га волим, да волим сина кад се већ муж није могао волети? Али, дошло је време,
ја сам разумела да више не могу себе обмањивати, да сам жив створ, да нисам крива што ме
је бог такву саздао, да ми је потребно да волим и да живим. И шта сад? Кад би ме убио, кад
би убио њега, ја бих претрпела, ја бих све опростила, али не, он...
»Како то да нисам погодила шта ће он учинити? Учиниће што је својствено његовом
ниском карактеру. Он ће бити у праву, а мене, пропалу, још горе ће и још више
упропастити...« »Ви и сами можете замислити шта очекује вас и вашега сина«, сети се оне
