Page 260 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 260
- Разумем, ваша екселенцијо; заповедате ли да се чај донесе у кабинет?
Алексије Александрович нареди да се чај донесе у кабинет. Играјући се масивним ножем
пође ка наслоњачи крај које је била спремљена лампа и почета француска књига о
еугибијским натписима [96] .
Изнад наслоњаче висио је, у златном оквиру, овалан портрет Анин, дивна израда
знаменитог уметника; Алексије Александрович погледа на њ. Непроницљиве очи гледале су
у њега подругљиво и дрско као и оног последњег вечера за време њиховог објашњавања.
Страховито дрско и изазивајући дејствовао је на Алексија Александровича изглед одлично
израђене црне чипке на глави, црна коса, бела дивна рука са прстењем на домалом прсту.
Погледавши портрет, Алексије Александрович устрепта за тренутак тако да му усне
задрхташе и издадоше звук »брр«, и онда се окрете. Седе журно у наслоњачу и отвори књигу.
Покуша да чита, али никако није могао да успостави у себи врло живи пређашњи интерес
према еугибијским натписима. Гледао је у књигу, а мислио је о нечем сасвим другом. Није
мислио о жени, већ о једној новој компликацији у његовој државничкој делатности, која се
појавила у последње време, и која је сад представљала главни интерес његове службе.
Осећао је да је сада дубље него икада улазио у тај заплет, и да се у његовој глави рађала -
могао је то без преувеличавања рећи - капитална мисао која мора размрсити целу ту ствар,
њега уздићи у службеној каријери, сломити његове противнике, и према томе донети
огромне користи држави. Чим слуга, који унесе чај, изиђе из собе, Алексије Александрович
устаде и пође ка столу за писање. Примакнувши на средину портфел са текућим пословима,
он са једва приметним осмејком задовољства узе оловку и упусти се у читање једне сложене
ствари коју је нарочито тражио да му се донесе, и која се односила на предстојећу
компликацију. Заплет је био у овоме: особина Алексија Александровича као државника,
њему својствена карактеристична црта коју има сваки чиновник који се диже, која му је
заједно са његовим упорним частољубљем, уздржљивошћу, поштењем и самопоузданошћу
створила каријеру, састојала се у пренебрегавању званичног пискарања, у скраћивању
преписке, у непосредном, колико је то могућно, односу према живом послу и у штедњи.
Десило се, пак, да је у знаменитој комисији од 2. јуна био истакнут предмет о наводњавању
поља [97] зарајске губерније; предмет се налазио у министарству Алексија Александровича, и
представљао јасан пример бесплодности, расхода, и празног пискарања. Алексије
Александрович је знао да је ствар била правична. Питање о наводњавању поља зарајске
губерније покренуо је био још претходник претходника Алексија Алексаддровича.
И заиста, на то је утрошено, и трошило се много новаца, и потпуно бесциљно, а цео тај
посао, очевидно, није могао довести ни до каквог резултата. Чим је Алексије Александрович
примио дужност, одмах је то увидео, и хтео да узме у руке тај предмет; али у прво време, док
се још није био учврстио на свом положају, а знајући да ствар додирује интересе многих,
сматрао је да не би било мудро решавати одмах о томе; доцније пак, заузет другим
пословима, просто је заборавио на тај предмет. Али, као сви послови, и тај се кретао сам по
себи, по јачини инерције. (Много се људи просто издржавало од тога посла, особито једна
врло поштена и музикална породица: све су кћери свирале на виолини и челу. Алексије
Александрович познавао је ту породицу и био је стари сват једној од старијих кћери.)
Стављање у ток тога предмета од стране противничког министарства било је, по мишљењу
Алексија Александровича, непоштено; у сваком министарству бива и горих предмета, које
нико, из извесне службене пристојности, не потрза. Сада пак, кад су му бацили рукавицу, он
