Page 258 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

части. И кад поново претресе услове двобоја, развода и растанка, и поново их одбаци,
Алексије Александрович дође до уверења да има само један излаз - да жену задржи код себе,
да сакрије од света све што се догодило, да употреби све мере које од њега зависе, за прекид
њених љубавних односа, а што је главно - то пред самим собом није признавао - да је казни.

»Имам да саопштим своју одлуку: пошто сам размислио о тешком положају у који је она
довела породицу, дошао сам до уверења да би и по једну и по другу страну били гори сви
[95]
излази сем једног, спољашњег одржавања status quo , а то последње сам готов да
одржавам само под строгом погодбом да жена слуша моју вољу, то јест, да прекине односе са
љубавником.« У прилог те одлуке, кад ју је коначно усвојио, Алексију Александровичу паде
на памет још једна важна мисао. »Само са оваквом одлуком ја поступам сагласно с
религијом - рече у себи - само оваквом одлуком ја не одбацујем од себе грешну жену, већ јој
дајем могућности да се поправи, и, штавише - ма како да ће ми то бити тешко - посвећујем
део своје снаге на њено спасење и поправку.« Иако је Алексије Александрович знао да не

може имати на жену моралног утицаја, да од целог тог покушаја поправке неће бити ништа
друго осим лажи; иако, преживљујући ове тешке тренутке, ниједанпут није помислио да
потражи ослонца у религији - сада, кад се његова одлука подударила са захтевима религије,
како се њему чинило, та религиозна санкција његове одлуке давала му је потпуно
задовољење и унеколико мир. Пријатно му је било да мисли како и у овом, тако важном
послу у животу, нико неће моћи казати да он није поступио сагласно са правилима оне
религије чију је заставу држао високо усред опште охладнелости и равнодушности.

Размишљајући о даљим појединостима, Алексије Александрович није видео зашто његови
односи према жени не би могли остати готово онакви какви су били пре.

Нема сумње, он никад неће бити у стању да јој врати своје поштовање, али није било, и
није могло бити никаквих разлога да разори свој живот, и да пати због тога што је она рђава
неверна жена. »Јест, проћи ће време, време које све решава, успоставиће се пређашњи односи
- рече у себи Алексиј Александрович - то јест, успоставиће се утолико, да ја нећу осећати
пометеност у току свога живота. Она мора бити несрећна, али ја нисам крив, и стога ја не
могу бити несрећан.«