Page 267 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

речи из писма. »То је претња да ће ми одузети сина, и то је, вероватно, по њиховом глупом
закону и могућно. Али зар ја не знам зашто он то говори? Он не верује у моју љубав према
сину, или презире (као што се увек подсмевао) то моје осећање; зна међутим да ја нећу
оставити сина, да га не могу оставити, да без сина за мене не може бити живота чак ни с

оним кога волим; а ако оставим сина и побегнем од њега, поступићу као најбезочнија и
најневаљалија жена, то он зна, и зна да ја нисам у стању да то учиним.
»Наш живот мора тећи као што је и пре текао«, сети се она друге реченице из писма. »Тај
живот био је мучан и пре, а у последње време био је страшан. Шта ли ће тек сада бити? И он

све то зна, зна да се ја не могу кајати што дишем, што волим; зна да осим лажи и претварања
од свега тога неће бити ништа друго; али њему је потребно да ме и даље мучи. Ја знам њега,
знам да он, као риба у води, плива у лажи и ужива у њој. Али му ја нећу пружити то уживање,
прекинућу ту његову паучину лажи којом хоће и мене да обавије; нека буде шта буде. Све је
боље од лажи и претварања.

»Али како? Боже мој! Боже мој! Да ли је икад жена била тако несрећна као ја!...«

- Не, прекинућу, прекинућу! - повика скочивши и задржавајући сузе. И приђе столу за
писање да му напише друго писмо. Али је у дубини душе већ осећала да није у стању да изиђе
из тога положаја, ма како да је лажан и нечастан.

Седе за сто за писање, и, уместо да пише, склопи руке на столу, спусти на њих главу и
заплака јецајући и тресући се целим грудима као што деца плачу. Плакала је зато што јој је
маштање о објашњењу и опредељењу њеног положаја занавек било разрушено. Унапред је
знала да ће све остати као што је било, и бити чак много горе него што је било. Осећала је да
онај положај у свету, који је заузимала, и који јој се јутрос чинио тако ништаван, да јој је тај
положај драг, и да она неће бити у стању да га промени за сраман положај жене одбегле од

мужа и сина и сједињене с љубавником; да, ма колико да жели, она ипак не може бити јача
од саме себе. И тако никада неће осетити слободу љубави, него ће засвагда остати грешна
жена којој прети опасност да сваког тренутка буде изобличена, остаће жена која вара свога
мужа ради срамне везе са човеком туђим, независним, с којим она не може живети једним
животом. Знала је да ће све то тако бити, а у исто време је то било тако страшно да није

могла замислити чиме ће се свршити. И плакала је не уздржавајући се, као што плачу
кажњена деца.
Лакејеви кораци принудише је да се прибере, и она, сакривши од њега лице, учини као да
пише.

- Курир моли за одговор - достави лакеј.

- Одговор? Јесте - рече Ана - нека почека. Ја ћу звонити.

»Шта бих могла да му пишем? мислила је. - Шта могу решити сама? Шта ја знам? Шта
хоћу? Шта волим?« Опет је осетила да јој се у души почиње удвајати. И опет се уплаши од
тога осећања, и дочепа се првог повода за делатност који јој се указа, и који би је могао
удаљити од мисли о себи. »Морам се наћи с Алексијем (тако је у мислима називала
Вронског), он једини може ми рећи шта треба да радим. Да одем до Бетси, можда ћу га

видети«, рече у себи заборавивши сасвим да је он јуче, кад му је она казала да неће ићи код
кнегиње Тверске, казао да онда ни он неће ићи. Приђе столу и одговори мужу: »Примила сам
ваше писмо. А.« - зазвони, даде писмо лакеју.
- Нећемо путовати - рече Анушки кад ова уђе.