Page 262 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XV

Иако је Ана упорно и огорчено противуречила Вронском кад јој је он говорио да је њен
положај немогућан, и наговарао је да мужу открије истину, у дубини душе је сматрала свој
положај као лажан и нечастан, и свом душом је желела да га промени, Враћајући се с мужем
са трке, она му је у тренутку узбуђења исказала све, и, без обзира на бол који је тада осећала,
радовала се томе. Доцније, пошто је муж отишао, говорила је у себи да јој је то врло мило, да

ће се сад све средити, и да одсад бар неће бити лажи и обмане. Чинило јој се несумњиво да
ће се њен положај сада засвагда определити. Тај нови положај може бити и рђав, али ће бити
одређен, у њему неће бити нејасности и лажи. Бол који је причинила и себи и мужу
изговарајући оне речи, добиће сад своју награду у томе што ће се све определити, мислила је
она. Те исте вечери видела се с Вронским, али му није говорила о ономе што се догодило
између ње и мужа, иако је требало да му то каже, да би се положај определио.

Кад се сутрадан пробудила, прво јој падоше на памет речи које је казала мужу, и те речи
јој се учинише тако страшне да никако није могла да замисли како се смела усудити да
изусти те необичне грубе речи, и није сад могла да замисли шта ће из свега тога произаћи.

Али, речи су биле казане, а Алексије Александрович је отишао не рекавши ништа. »Видела
сам Вронског, а нисам му казала. Још и у тренутку кад је одлазио хтела сам да га вратим и да
му кажем, па сам се предомислила, јер ми је било чудно зашто му нисам казала одмах. Зашто
му нисам казала, кад сам хтела?« Као одговор на то питање, врело руменило стида изби на
њеном лицу. Разумела је шта ју је уздржало, разумела је да ју је било срамота. Њен положај,
који јој се синоћ чинио потпуно јасан, сад јој се одједном представи не само као нејасан,
него и безизлазан. Обузе је страх због срамоте о којој пређе није ни мислила. Чим само

помисли шта ће урадити њен муж, најстрашније јој долази у главу. Долазило јој је у главу да
ће одмах доћи управник имања да је истера из куће, и да ће њена срамота бити објављена
целом свету. Питала се куда ће поћи кад је истерају из куће, и није налазила одговора.

Кад је мислила о Вронском, чинило јој се да је он не воли, да му је она већ на терету, да
му се она не може нудити, и због тога је осећала непријатељство према њему. Чинило јој се
да је оне речи које је казала мужу, и које је непрестано у мислима понављала, казала свима,
и да су их сви чули. Није се могла одлучити да погледа у очи онима с којима је живела. Није
се могла одлучити да позове девојку, а још мање да сиђе доле и види сина и гувернанту.

Девојка која је већ одавно ослушкивала пред вратима, уђе сама у њену собу. Ана је упитно
погледа у очи и уплашено поцрвене. Девојка се извини што је ушла, рекавши да јој се
учинило да је зову. Она је унела хаљину и писамце. Писамце је било од Бетси. Бетси јој је
јављала да ће се тога јутра код ње састати Лиза Меркалова и бароница Штолц са својим

обожаваоцима Калушским и старим Стремовим, на партију крокета. »Дођите бар да их
посматрате, колико ради изучавања карактера. Ја вас очекујем«, завршавала је Бетси.