Page 264 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 264
доврши венац да иде с цвећем?
Пошто се поздрави, гувернанта поче надугачко и с нагласком причати о иступу који је
Серјожа учинио, али Ана није слушала; она је мислила: да ли да и њу поведе собом или не?
»Не, нећу - одлучи. - Ићи ћу сама са сином.«
- Јест, то је врло ружно - рече Ана, и узевши сина за раме погледа га благо и бојажљиво, и
најзад га пољуби, што дечка збуни и обрадова. - Оставите га са мном - рече она зачуђеној
гувернанти, и не пуштајући синовљеву руку седе за сто на којем је била спремљена кафа.
- Мама, ја... ја... нисам... - рече он, старајући се да по њеном изразу сазна шта га очекује
због брескве.
- Серјожа - рече Ана чим гувернанта изиђе из собе - то није лепо, али ти то више нећеш
чинити, је ли? Волиш ли ме?
Осећала је да јој сузе наилазе на очи. »Зар бих могла да га не волим? - говорила је у себи,
удубљујући се у његов уплашени и у исто време обрадовани поглед. - Је ли могућно да ће се
он сложити с оцем да ме казне? Зар ме неће пожалити?« Сузе су јој текле низ лице, и да би
их сакрила она нагло устаде и готово истрча на терасу.
После бујних киша последњих дана наступило је хладно ведро време. И поред јарког
сунца, које је сијало кроз опрано лишће, ваздух је био хладан.
Ана се стресе и од хладноће и од унутарњег ужаса који је с новом снагом обузе на чистом
ваздуху.
- Иди, иди к Marriete - рече Серјожи који беше изишао за њом, и поче ходати по асури на
тераси. »Је ли могућно да ми неће опростити, да неће разумети да све ово није могло бити
друкчије?« рече у себи.
Зауставивши се и погледавши у ветром занихане врхове јасика чије је опрано лишће јако
блештало на хладном сунцу, Ана разумеде да јој неће опростити, да ће сви сад бити према
њој немилостиви, као и ово небо, као ово зеленило. И опет осети да јој се у души поче
удвајати. »Не треба, не треба мислити - рече у себи. - Треба се спремати. Куда? Када? Кога да
поведем собом? Да, у Москву, вечерњим возом. Анушка и Серјожа, и само најпотребније
ствари. Али пре тога треба написати писма обојици.« Она брзо уђе у кућу, у свој кабинет,
седе за сто и писаше мужу:
»После онога што се догодило, ја не могу више остати у вашој кући. Ја одлазим и водим са
собом сина. Не познајем законе, и према томе не зиам коме од родитеља припада син; али ја
га узимам са собом, јер без њега не могу живети. Будите великодушни, оставите ми га.«
Довде је писала брзо и природно, али апел на његову великодушност, коју му није
признавала, и неопходност да се писмо заврши нечим дирљивим, зауставише је.
»Да говорим о својој кривици и своме кајању, не могу, јер...«
Опет застаде, не налазећи везе у својим мислима. »Не - рече у себи - не треба ништа«, и
поцепа писмо, и преписа га изоставивши речи о великодушности, и запечати га.
Друго писмо требало је да напише Вронском. »Ја сам казала мужу«, написа, и дуго остаде
седећи немајући снаге да пише даље. То је било тако грубо, тако неженствено. »И сад, шта
бих могла да му пишем?« рече у себи. Опет јој руменило стида покри лице, паде јој на памет
његова мирноћа, и осећање љутње према њему принуди је да поцепа на ситне комадиће
