Page 269 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVII

Друштво за партију крокета, у које је кнегиња Тверска позвала и Ану, требало је да се
састоји из две даме са њиховим обожаваоцима. Те две даме биле су главне представнице
одабраног и новог петроградског круга, који су звали, подражавајући неком другом

подражавању, les sept marveilles du monde. [99] Те су даме додуше припадале вишем кругу, али
потпуно непријатељски расположеном према ономе кругу који је Ана посећивала. Осим
тога, стари Стремов, један од утицајних људи у Петрограду, обожавалац Лизе Меркалове, био
је у служби непријатељ Алексију Александровичу. Из свих тих обзира Ана није хтела да иде,
и на тај отказ су се односили они наговештаји у писамцету кнегиње Тверске. Сада пак,

надајући се да ће тамо видети Вронског, Ана зажели да оде.
Ана стиже код кнегиње Тверске пре осталих гостију.

Баш кад је улазила, улазио је, са рашчешљаним залисцима као камер - јункер, и лакеј
Вронског. Он застаде код врата и скинувши капу пропусти је. Ана га познаде, и сад се тек
сети да је Вронски јуче рекао да неће доћи. Сигурно је о томе послао писамце.

Скидајући у предсобљу горњу хаљину она чу како лакеј, изговарајући чак и »р« као
камер-јункер, рече: »Од грофа кнегињи«, и предаде писамце.

Хтела је да га упита где му је господин. Хтела је да се врати натраг и да му пошаље
писмо: да он дође к њој, или да она дође к њему. Али ни једно, ни друго, ни треће није се
могло учинити; већ се чуло звонце које је објављивало њен долазак, и лакеј кнегиње Тверске
већ је стајао полуокренут крај отворених врата, очекујући њен пролазак у унутарње собе.

- Кнегиња је у врту, биће одмах извештена. Ако је по вољи, изволите у врт? - рече други
лакеј, у другој соби.

Стање неодлучности и нејасности било је исто као и код куће; још и горе, јер није било
могућно ништа предузети. Вронског није могла видети, а требало је остати овде у туђем и
тако несагласном с њеним расположењем друштву; али, била је у хаљини која јој је, она је то
знала, дивно стајала; није била сама; око ње је стајао њој вичан свечани поредак доколице, и

било јој је лакше него код куће; није морала измишљати шта да ради, све се радило само по
себи. Кад срете Бетси, која јој је ишла у сусрет у белој, изванредно елегантној хаљини, Ана
се осмехну, као и увек. Кнегиња Тверска ишла је с Тушкјевичем, и рођаком госпођицом која
је, на велику срећу родитеља паланчана, проводила лето код знамените кнегиње.

Сигурно је на Ани било нечег особитог, јер је Бетси одмах то приметила.

- Рђаво сам спавала - одговори Ана гледајући у лакеја који им је ишао на сусрет, и, по
њеном мишљењу, носио писмо од Вронског.

- Како ми је мило што сте дошли - рече Бетси. - Уморила сам се, и баш сам хтела да