Page 270 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

попијем шољу чаја, док гости не дођу. А ви бисте могли отићи - окрете се Тушкјевичу - с

Машом да пробате crocket-ground [100] , тамо је окресано. Нас две ћемо уз чај срдачно
[101]
поразговарати, we’ll have a cosy chat , је ли тако? - обрати се она Ани с осмејком
стежући јој руку у којој је држала сунцобран.
- Тим пре што ја не могу остати код вас дуго, морам отићи до старе Вреде. Сто година јој

већ обећавам - рече Ана; лаж, иначе одвратна њеној природи, постала јој је не само обична и
природна у друштву, него јој је чак причињавала задовољство. Зашто је казала то што пре
једног тренутка није ни мислила, никако не би могла објаснити. Казала је то једино из овог
разлога: кад већ Вронски неће доћи, онда треба осигурати себи слободу и постарати се да га
на неки начин види. Али зашто је баш споменула стару дворску даму Вреде, којој је требало
да оде толико колико и многим другима, то не би могла објаснити; међутим, како се доцније
показало, измишљајући најлукавија средства за састанак с Вронским, није могла смислити

ништа боље од тога.
- Не, ја вас нипошто нећу пустити - одговори Бетси пажљиво загледајући Ани у лице. - То

би ме баш и увредило, кад вас не бих волела. Као да се бојите да вас моје друштво не
срамоти. Молим, донесите нам чај у мали салон - рече, зажмиривши, као и увек кад се
[102]
обраћала лакеју. Узев од њега писамце она га прочита. - Алексије је учинио лажан скок -
рече на француском: - пише да не може доћи - додаде тако природним, обичним тоном као да
јој никад није могло доћи у главу да Вронски има за Ану неки други значај осим интереса у
крокету. Ана је знала да Бетси све зна, али кад год би је слушала како пред њом говори о
Вронском, увек би за тренутак веровала да Бетси не зна ништа.

- А! - равнодушно рече Ана, као слабо интересујући се тиме, и настави, смешећи се. -
Како би могло ваше друштво некога срамотити?

Ова игра речима, ово прикривање тајне, имало је за Ану, као за све жене, велике дражи.
Не сама потреба да се прикрива, ни циљ ради којега се прикрива, него заноси сам процес
прикривања.

- Ја не могу бити већи католик од папе - рече она. - Стремов и Лиза Меркалова, то је крем
друштвеног крема. Затим, они су примљени свуда, а ја - она нарочито нагласи то ја - никад
нисам била строга и нетрпељива. Него просто немам времена.

- Ви можебити нећете да се видите са Стремовом? Нека он и Алексије Александрович
ломе копља у комитету, то се нас ништа не тиче. А он је најљубазнији човек од свих које
познајем, и страстан је играч крокета. Видећете већ. Без обзира на његов смешан положај,
положај старца заљубљеног у Лизу, вредно је ипак видети како се он извлачи из тога
смешног положаја! Врло је пријатан. Сафо Штолц не познајете? То је нов, сасвим нов тон.

Бетси је тобоже говорила то, али по њеном веселом и паметном погледу Ана је осетила
да она донекле разуме њен положај, и да нешто смера. Седеле су у малом кабинету.

- Ипак, треба да нешто напишем Алексију - и Бетси седе за сто, написа неколико редова и
метну писмо у омот. - Писала сам му да дође на ручак. Једна дама остаје ми за ручком без
каваљера. Видите, да ли је довољно убедљиво? Опростите, морам вас часком оставити.
Молим вас, затворите писмо и пошаљите га - рече она с врата - морам ићи да нешто наредим.

Не питајући се ни за тренутак, Ана седе с Бетсиним писмом за сто, и не читајући га
додаде при дну: »Преко је потребно да вас видим. Будите код парка Вреде. Ја ћу бити тамо у 6