Page 271 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

сати.« Запечати писмо, и кад се Бетси врати даде га пред њом да га однесу.

Доиста, за чајем, који им донесоше на сточићу - послужавнику у хладовити салончић,
међу двема женама се заметну cosy chat [103] , како је и обећала кнегиња Тверска, до доласка
гостију. Претресале су све оне које су очекивале, и разговор се заустави на Лизи Меркаловој.

- Она је врло љупка и увек ми је била симпатична - рече Ана.

- Морате је волети. Она просто сања о вама. Јуче, после трка, пришла ми је и била је у
очајању што вас није затекла. Каже да сте ви права јунакиња романа, и кад би била мушко
она би починила хиљаду глупости због вас. Стремов јој говори да их она и без тога чини.

- Али реците ми, молим вас, ја никад нисам могла да разумем - рече Ана после извесне
почивке, и тоном који је јасно показивао да не управља празно питање, да је оно што пита, за
њу значајније него што би требало да је - реците ми, молим вас, какви су њени односи према

кнезу Калушском, такозваном Мишки? Ја их мало виђам. Шта је то?
Бетси се осмехну очима и пажљиво погледа у Ану.

- Нов начин - рече она. - Сви су сад изабрали тај начин. Не обазиру се на мишљење света.
Али има начина и начина, како да се то ради.

- Да, али какви су њени односи према Калушском? Бетси се изненада весело и
неуздржљиво насмеја, што је са њом ретко бивало.

- Ви полазите у област која припада кнегињи Мјахкој. То је питање врашког детета - и
Бетси очевидно хтеде, али се не могаде уздржати, и прште у заразан смех којим се смеју људи
што о се ретко смеју. - Питајте њих - проговори кроз сузе од смеха.

- Да, ви се смејете - рече Ана и такође се нехотице зарази смехом - а ја никад нисам могла
да појмим. Не појмим ту улогу мужа.

- Муж? Муж Лизе Меркалове носи за њом плед и увек стоји на услузи. А шта је даље у
самој ствари, то нико неће да зна. Је л’ те, у отменом друштву се не говори, и чак се и не
мисли о извесним деловима тоалете. Тако је и са тим.

- Хоћете ли бити на прослави Роландакија? - упита Ана да би променила разговор.
- Мислим да нећу - одговори Бетси, и не гледајући у своју пријатељицу поче обазриво
сипати мирисави чај у мале прозрачне шоље.

Пошто додаде шољу Ани, узе цигарету, метну је у сребрну ручицу и запали је. - Ето
видите, ја сам у срећном положају - поче она без смеха, узевши у руку шољу. Ја разумем и вас

Лизу. Лиза је једна од оних безазлених природа које, као и деца, не разумеју шта је добро а
шта рђаво. Бар није разумевала онда кад је била врло млада. А сад зна да јој то неразумевање
лепо стоји. Сада, може бити да нарочито неће да разуме - говорила је Бетси с финим
осмејком. - Али тачно је да јој то лепо стоји. Видите, на једну исту ствар може се гледати
трагично и начинити од ње право страдање, а може се гледати обично, и чак весело. Може
бити да сте ви склони да гледате на ствари сувише трагично.

- Како бих желела да друге познајем тако као што себе познајем - рече Ана озбиљно и
замишљено. - Да ли сам гора од других, или боља? Мислим да сам гора.

- Ужасно дете, ужасно дете! - понови Бетси. - Али ево их, долазе.