Page 273 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

мршава црнка, са источњачким леним типом лица, и дивним неизрецивим очима, како су сви
говорили. Карактер њене загасите хаљине (Ана је то одмах запазила и оценила) потпуно је
одговарао њеној лепоти. Уколико је Сафо била чврста и притегнута, утолико је Лиза била
мека и опуштена.

- Али по Анином укусу, Лиза је била много примамљивија. Бетси је говорила Ани како
Лиза узима тон безазленог детета; али кад ју је Ана видела, осетила је да то није истина. Она
је заиста била несвесна и покварена, но уз то љупка и покорна жена. Додуше, тон њен је био
исти као и тон Сафе; исто као и за Сафом, за њом су ишла као пришивена, и гутала је очима,

два обожаваоца, један млад а други стар; али у њој је било нечега што је стајало изнад свега
што ју је окружавало - она је имала сјај правог и чистог дијаманта међу стаклима. Тај сјај
сијао је из њених дражесних, заиста неизрецивих очију. Уморан и у исто време страстан
поглед тамним кругом окружених очију поражавао је својом потпуном искреношћу. Ко би год
погледао у те очи, свакоме би се чинило да је Лизу скроз познао, а кад ју је познао, није

могао да је не заволи. Чим угледа Ану, њено се цело лице одједном озари радосним
осмејком.
- Ах, како се радујем што вас видим! - рече Лиза прилазећи јој. - Јуче, на трци, тек што
сам хтела да дођем до вас, а ви одосте. Тако сам желела да вас баш јуче видим. Је л’ те да је

било страшно? - рече гледајући у Ану погледом који јој је, чинило се, откривао сву душу.
- Јест, нисам очекивала да то толико узбуђује - рече Ана црвенећи.

У то време друштво се диже да сиђе у врт.

- Ја нећу - рече Лиза осмејкујући се и севши поред Ане. - И ви нећете, је л’ те? Чудна
задовољства, играти крокета!

- А ја волим - рече Ана.
- Ах, реците ми и како радите да вам не буде досадно? Вас ако човек само погледа,
развесели се. Ви живите, а ја чамим.

- Како то да чамите? Та ви сте највеселије друштво Петрограда - рече Ана.

- Можебити да је онима који не припадају нашем друштву, још досадније; али нама, мени
зацело, живот није весео, већ досадан, страшно досадан.

Сафо запали цигарету и оде у врт с двојицом младића. Бетси и Стремов осташе за чајем.

- Како досадно! - рече Бетси. - Сафо каже да су се јуче дивно провели код вас.
- Ах, било је очајно досадно! - рече Лиза Меркалова. - После трке сви су дошли к мени. И
све исти, и све исти! Све једно исто! Цело смо вече провели са дивана на диван. Шта има ту

весело? Шта и како радите ви да вам не буде досадно? - опет се она окрете Ани. - Треба
човек само да вас погледа, па да одмах закључи: ево жене која је можебити срећна, можда
несрећна, али којој није досадно. Научите ме како то радите?

- Не радим никако - одговори Ана црвенећи од ових наметљивих питања.
- Е, то је најбољи начин - умеша се у разговор Стремов.

Стремов је био човек од својих педесет година, полусед, још свеж, врло ружан, али је
имао карактеристично и паметно лице. Лиза Меркалова била је рођака његове жене, и он је с
њом проводио све слободно време. Кад се нашао пред Аном Карењином, он, противник

Алексија Александровича у служби, постарао се као светски и паметан човек да с њом,