Page 274 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 274

женом свога противника, буде што љубазнији.

      - Никако - прихвати он фино смешкајући се - то је најбоље средство. - Ја сам вам одавно
  говорио - обрати се он Лизи Меркаловој - ако хоћете да вам не буде досадно, не треба да
  мислите да ће вам бити досадно. То је исто као и оно: не треба се бојати да нећеш заспати,
  ако се бојиш несанице.

      Тачно то вам је казала Ана Аркадијевна.

      - Било би ми врло мило да сам то казала, јер, то је не само паметно, него је и истина -
  рече Ана осмејкујући се.
      - Реците ми, зашто се не може заспати, и зашто се не може учинити да не буде досадно?

      - Да се заспи, треба радити; а да се може веселити треба такође радити.

      - Зашто да радим, кад мој рад није никоме потребан? А да се нарочито претварам, не
  умем и нећу.

      - Ви сте баш непоправиви - рече Стремов не гледајући у њу, и опет се обрати Ани.
      Како је Ану ретко виђао, није јој могао казати ништа осим баналности: кад ће прећи у

  Петроград; како је много воли грофица Лидија Ивановна; али то јој је говорио са изразом
  који је доказивао да он од свега срца жели да јој буде пријатан, да јој укаже своје поштовање,
  па чак и нешто више.

      Уђе Тушкјевич, и изјави да цело друштво очекује играче крокета.
      - Немојте, молим вас, не идите - молила је Лиза Меркалова кад виде да Ана хоће да иде.

  Стремов јој се приближи.
      - Сувише је велика супротност - рече он - ићи из оваквог друштва старици Вреде. А затим,
  њој ћете послужити као прилика за оговарање, а овде изазивате друга, најбоља и супротна
  оговарању осећања - рече јој он.

      Ана  се  за  тренутак  замисли  и  поколеба.  Ласкаве  речи  овог  паметног  човека,  наивна,
  детињска  наклоност  коју  је  према  њој  изражавала  Лиза  Меркалова  и  сав  тај  утврђени

  поредак - све је то било тако лако, а њу тамо очекивало нешто тако тешко, да је за тренутак
  била у недоумици: да ли да остане, и још мало одложи тежак тренутак објашњења? Али кад
  се сети шта је очекује код куће, ако не чује и не добије никакво решење; кад јој се макар само
  у успомени привиде слика страшног положаја кад се обема рукама дохватила била за косу,
  она се опрости и оде.
   269   270   271   272   273   274   275   276   277   278   279