Page 278 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

спреман за то? Како да је одведем сад, кад немам новаца? Рецимо, то бих још и могао
удесити... Али како да је одведем кад сам у служби? Ако сам оно рекао, треба да сам готов и
на ово, то јест, да имам новаца, и да дадем оставку.«

И он се замисли. Питање о томе да ли да поднесе оставку или не, одведе га другом,
тајном, само њему познатом и готово главном, премда прикривеном интересу целог његовог
живота.

Частољубље је било давнашње маштање његовог детињства и младићког доба - маштање
које Вронски ни пред собом није признавао, али које је било тако силно, да се та страст
борила сада с његовом љубављу. Његови први кораци у свету и у служби били су успешни,
али пре две године учинио је грубу грешку. Желећи да покаже своју независност, и да се

истакне, одрекао се понуђеног му положаја надајући се да ће му тај отказ подићи цену;
показало се да је био сувише смео: пређоше преко њега; дакле је хтео или не хтео створио
себи положај независна човека, и носио га је држећи се врло отмено и паметно, тако као да
се ни на кога не љути као да себе не сматра увређеним, и жели само га оставе на миру, јер је
задовољан. У ствари, он је још од прошле године, кад је отпутовао био у Москву, престао
бити задовољан. Осећао је да се онај независни положај човека који све може само ништа
неће, да се почиње губити; да многи почињу мислити како он ништа друго не може осим да

буде обичан частан и добар човек. Његова веза са Карењином, која је направила толики шум,
привукла на себе општу пажњу, придала је Вронском нов сјај, утишала привремено црва
частољубља који га је подгризао; али пре недељу дана тај се црв пробудио с новом снагом.
Његов друг из детињства, из истог круга, истог друштва, друг из корпуса, Серпуховски, из
исте класе, с којим се надметао и у учењу и у гимнастици и у шалама и у сањаријама
частољубља - вратио се ових дана из Средње Азије, пошто је тамо добио два чина, и

одликовање које се ретко даје младим генералима.
Чим је стигао у Петроград, почеше о њему говорити као о новој звезди прве величине.
Вршњак и друг Вронског, он је био генерал, и очекивао постављење које је могло имати

утицаја на ток државних послова; а Вронски, мада независан и сјајан, и вољен од дивне
жене, био је само капетан, коме су оставили да буде независан до миле воље. »Разуме се, ја
не завидим, и не могу завидети Серпуховском, али његова каријера показује ми да треба
сачекати тренутак, и каријера човека као што сам ја може бити начињена врло брзо. Пре три
године, Серпуховски је био у истом положају у којем и ја. Ако дам оставку, спалио сам све
своје бродове. Останем ли у служби, ништа не губим. Она је сама рекла да неће да мења свој

положај. А кад имам њену љубав, не могу завидети Серпуховском.« Упредајући лаганим
покретом бркове он устаде од стола и прође по соби. Очи су му сијале особито јасно, осећао
је оно чврсто, мирно и радосно расположење које га је увек обузимало после разјашњења
свог положаја. И сада, као и после пређашњих рачуна, све је било чисто и јасно. Он се
обрија, окупа у хладној води, обуче и изиђе.