Page 24 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

он добра прилика. Али Љевин је био заљубљен, па му се чинило да је Кити савршена у
сваком погледу, да је створење које је уздигнуто изнад свега земаљског, а он тако низак
земаљски створ, да се није могло ни мислити да ће ма ко, па и она сама, сматрати њега
достојним ње.

Пошто је као у неком бунилу провео у Москви два месеца, виђајући се с Кити скоро
сваког дана на различитим састанцима у великом свету, који је почео похађати само да би се
сретао са њом, он изненада одлучи да од тога не може бити ништа врати се у своје село.

Љевиново уверење да од тога не може бити ништа оснивало се на том: да је он у очима
њених рођака био рђава недостојна прилика за дивну Кити, и да га ни сама Кити не може
волети. У очима њених рођака он нема никакво уобичајено, одређено занимање и положај у

друштву; док су његови другови, сад, кад је њему тридесет и две године, постали: и пуковник
и царев ађутант, неко професор, неко директор банке или железничке дирекције, или
председник читавог једног државног надлештва, као на пример Облонски; а он (он је врло
добро знао какав мора изгледати у очима света), он је племић-спахија који гледа да запати
што више крава, који иде у лов шљуке, подиже зграде на свом имању, што ће рећи: човек без
икаква талента, од кога ништа не може бити, и који, друштвеним појмовима, ради оно што
раде људи који низашта нису способни.

Тајанствена и дивна Кити није могла волети тако ружна човека за каквог је он себе
сматрао, и, што је главно, човека тако обичног, који се ничим није истакао. Осим тога,

његови пређашњи односи према Кити - односи одраслог човека према детету, што је
потицало од његова друговања с њеним братом - чинили су му се као нова препрека његовој
љубави. Ружног и доброг човека, у какве је он себе убрајао, могли су, мислио је он, волети
као доброг пријатеља, али да такав човек буде вољен љубављу којом је он волео Кити, за то
би требало бити леп, и, што је главно, необичан човек.

Љевин је слушао да жене често воле и ружне, обичне људе, али томе није веровао, јер је
судио по себи: он је могао волети само лепе, тајанствене и необичне жене.

Међутим, после двомесечне усамљености на селу, он уверио да ово није била једна од
оних заљубљености какве је осећао у раној младости; да му ово осећање ни за тренутак не
даје мира; да он не може живети док се не реши питање: хоће ли она бити његова жена или
не, и да његово очајање долази сам од уображења, јер он нема никаквих доказа да ће га тамо
одбити. И сад је ето дошао у Москву са чврстом намером да Кити запроси и да се ожени, ако
га приме. Или... није могао ни мисли шта ће бити с њим, ако га одбију.