Page 292 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

растресање сена - они су је сломили при првим откосима, јер је сељаку било досадно да
седи на боку под крилима која су изнад њега махала. Говорили су му; »Немајте бриге, жене
ће то сад одмах вилама растрести.« Плугови им нису ваљали зато што радницима није падало
на памет да спусте дигнуто цртало; и зато су, окрећући плугове силом, мучили коње и

кварили земљу; а они су Љевина молили да буде без бриге. Коњи су залазили у пшеницу, јер
ниједан радник није хтео ноћу да их чува; а после наредбе да се то више не дешава, радници
су стражарили наизменце; Вањка, који је радио цео дан, заспао је, и кајао се за свој грех и
говорио: »Ваша воља.« Три најбоље јунице су прехранили, јер су их, пре него што су их
напојили, пустили на детелинску отаву; али никако нису хтели да верују да су се краве од
детелине надуле, него су причали, као за утеху, да је суседу за три дана мањкало сто дванаест
грла. Све се то радило не зато што је неко желео зло Љевину и његову газдинству; напротив,

он је знао да су га сељаци волели и сматрали за простог господина (што је означавало
највећу похвалу); него се тако радило само зато што су сељаци хтели да раде весело и
безбрижно, при чему су његови интереси били за њих не само чудни и непојмљиви него
фатално противи њиховим најправеднијим интересима. Љевин је већ одавно незадовољан
својим газдинством. Видео је да његов чамац пропушта воду, али није налазио, нити је
тражио оно место где вода пролази, заваравајући себе, можебити нарочито. Сад више не

може да се заварава. Газдинство које је водио постало му је не само незанимљиво, него и
одвратно, и он се више не може њиме бавити.
Томе се још придружило, на тридесет километара од њега, присуство Кити Шчербацке,
коју је желео да види али није могао. Дарја Александровна Облонска позвала га је, кад је био

код ње, да опет дође, и да дође с тим да поново запроси њену сестру, која га, како му је
давала на знање, сад неће одбити. Љевин сам, чим је спазио Кити Шчербацку, осетио је да
никада није престао да је воли; али није могао да оде до Облонских кад зна да је она тамо.
Чињеница, да ју је просио, и да га је она одбила, стварала је међу њима непрелазну брану.
»Не могу је просити да ми буде жена зато што она не може бити жена онога кога је хтела -

говорио је у себи. Мисао о томе чинила га је хладним и непријатељски расположеним према
њој. - Не бих могао говорити с њом без прекора, гледати у њу без озлојеђености, и она би ме
само више омрзнула, и тако би и морало бити. А затим, како бих могао поћи к њима сад,
после онога што ми је Дарја Александровна казала? Зар бих могао не показати да знам оно
што ми је казала? И ето, долазим да јој великодушно опростим, да је помилујем. Ја пред њом
у улози човека који јој прашта и који је удостојава своје љубави!... Зашто ми је Дарја
Александровна оно казала? Могао сам је случајно видети, и тада би се све урадило само по

себи; а сада је немогућно, немогућно!«
Дарја Александровна му је послала писамце у којем га моли да јој пошаље женско седло

за Кити. »Рекоше ми да ви имате седло«, писала му је она! »Надам се да ћете га сами
донети«.
То већ није могао поднети. Како једна паметна и деликатна жена може тако понижавати
сестру! Он написа око десет цедуљица, све их поцепа, а седло посла без икаква одговора.

Написати да ће доћи, није могао, јер не може доћи; написати да не може доћи зато што га
нешто омета, или што мора да путује, то је још горе. Посла дакле седло без одговора, а
сутрадан, свестан да је учинио нешто срамно, повери надзорнику све газдинство које му и
тако беше дојадило, и оде у удаљени срез к своме пријатељу Свијажском, у чијој близини
беше дивних ритова са барским шљукама, и који му је ту скоро писао и молио га да испуни